Како је сам рекао, пет, шест година није „пристајао на саслушавање“, али је моменат у ком су се титулом окитили кошаркаши Партизана предвођени његовим великим пријатељем Жељком Обрадовићем, био прави за коментар.
„Радостан сам и весео. Баш ми је драго. Ето, моје обожавање Кошаркашког клуба Партизан је почело у дружењу са Мишком Марићем и то траје, нећу да слажем, четрдесетак година. Ја све те људе, од тада па до данас, стварно доживљавам као своју породицу. И Партизан и сви ти моји другари су веома утицали на моје одрастање, све до ових година. Јако сам радостан“, навео је Диклић.
Много је титула било током те четири деценије, али се једна издваја.
„Сваки последњи пехар ми је најдражи, али ево укратко једне анегдоте, мислим '87. године, када је Грба дао девет тројки, они су гостовали мислим код Добросава Гајића са прелазним пехаром и онда су дошли код мене кући. Донели су пехар и стајао је код мене једно седам дана, док нисам позвао Вука из клуба да неко узме то, да ми не обију стан“, испричао је Диклић.
Уз пехар кошаркаши су сада добили и шампионско прстење, што је приметио славни глумац.
„Неће да дају прстен, ја бих волео када би ми дали прстен...“, навео је уз осмех и наставио:
„Ова титула је утолико драгоценија јер ти момци који играју као колектив су фантастични, фантастични као тим. Са друге стране, Звезда је велики клуб, по мом мишљењу навијати за Партизан не значи мрзети Звезду и обрнуто. Ово је био празник и свака част Звезди, то су два велика клуба, немамо јаче и боље, треба да поштујемо оба клуба. Ја волим Партизан, али веома поштујем Звезду“.
За крај, Диклић се осврнуо и на навијање.
„Ја сам из једног градића чији рукометаши су били прваци Европе, ја знам шта је навијање. Можда сам анахрон, можда ме је време прегазило, али у навијању никада не бих користио неке речи“, закључио је Диклић.