Изабраници Велимира Перасовића савладали су у петом мечу екипу Локомотиве Кубан са 98:89 и тако са 4:1 у серији стигли до првог трофеја првака лиге у историји клуба.
У борби за треће место ЦСКА Москва је славио над Зенитом са 4-1, а много занимљивије су биле полуфиналне серије у којима је Локомотива добила ЦСКА са 4-3, а Уникс славио против Зенита са 4-3.
Варагић на крају сезоне слави велики успех тима, али и његов лични успех. Велика је ствар бити шампион ВТБ лиге.
„Уникс је освојио прву титулу у историји клуба. А клуб постоји 30 година. Јевгениј Богачев је председник 25 година, реткост је да имаш председника који је у једном клубу провео преко 20 година. Ово је било четврто финале, а прва титула Уникса. Једна озбиљно добра и фина породица, са пуно емоција раде посао и мислим да им се вратило“, рекао је Варагић за Спутњик.
Потом је Варагић читаоцима Спутњика приближио екипу новог шампиона ВТБ лиге која долази из Русије. Ни он није очекивао да ће се направити тако добар тим.
„Искрен да будем после свих ових дешавања нисам очекивао да ћемо моћи да направимо тако добру екипу. Када се мало боље погледа, ту је Мејкон који је дошао из Евролигаша. Па Рејнолдс из Макабија, па Винс Хантер који је годинама на високом нивоу. Онда Луј Лајбери који је годинама играо за Валенсију и Димитријевић који је играо у Шпанији, млад и перспективан момак, који је нашао себи одскочну даску, одиграо је феноменалну сезону, био МВП, одиграо је врхунски. Направила се добра екипа, па смо Ентонија Брауна заменили са Маркусом Најтом пред плеј-оф, он је рођени победник, годинама на високом нивоу и то је био погодак“, рекао је Варагић.
Уникс је током сезоне играо константно, а можда су се током лигашког дела веће шансе давале екипи ЦСКА за коју су играли Никола Милутинов и Дејан Давидовац.
„ЦСКА можда био фаворит ЦСКА је кроз целу сезону играо на озбиљном нивоу што се тиче игре, па су можда мало били уздрмани пред плеј-оф после пар пораза. Зенит се тражио током сезоне, мењали, довели Фрејзера из ФМП-а, па Моермана, доста пара уложили, мењали. Ми смо били доста стабилни, фактички до краја сезоне. Имали смо неке поразе, а два кола пре краја смо имали друго место пред плеј-оф. А ЦСКА је имао проблеме са Шведом, па повреда Милутинова, све их је то пореметило да не буду на оном нивоу кроз целу сезону“.
У финалу екипа из Казања играла је против Локомотиве за коју наступа наш Иван Паунић. Иначе, доста тренера и играча игра и ради у Русији.
„Јесте, Паунић је играо за Локомотиву. Што се тиче играча пратите, знате где су, да не набрајам појединачно. Што се тиче тренера, још од кад сам био у Краснодару био је у клубу Петар Маринковић, он је још тамо, води селекцију до 15 година. Он је можда чак и 20 година тамо у Русији, слагаћу те. Више је Рус него Србин, а-ха-ха. Он је био неки први контакт нама при доласку у Русију, помогао нам је много. Па Саша Обрадовић што се тиче Локомотиве. Сада је ту Јанко Пејчић момак из Књажевца, из Нижњег Зоран Лукић и помоћни тренер Горан Вучковић. Ове године је био и Оливер Поповић у млађим категоријама Уникса, екипа до 18 година. Има један момак ради у једном месту са женама, као кондициони тренер. Радили су и Влада Јовановић и Саша Грујић, па Чубрић је сада радио са женама. Радио је и Дуле Алимпијевић у Автодору, као и сада Бранислав Вићентић уместо кога је дошао исто српски тренер Миленко Богићевић“, приближава нам Варагић.
Када се говори о нашим спортистима у Русији, често се истиче да је менталитет сличан и да је то разлог успеха. Ево како то види српски стручњак.
„Пре свега има до тога, али пре бих рекао да су људи који су радили пре нас оставили дубок траг, што се тиче српске школе попут Дуде Ивковића који је оставио дубок траг, пре тога Маљковић што се тиче Локомотиве, Иван Јеремић је био са Маљковићем, па Обрадовић... Створило се поверење према српским тренерима и ми смо наставили тим путем и надам се да ће после нас радити у Русији. Зовемо се браћом, али треба рећи да постоји одређена разлика у карактеру. Они су мало хладнији, а ми импулсивнији, имамо инат. Имају јако велику дисциплини, имају поштовање према раду, породици, тренерима, то краси њихове играче. Имају пуно талента, али не погоди се увек таленат и рад“, констатује Варагић.
Српски тренер имао је шансу да сарађује са Велимиром Перасовићем, а може се рећи да је у Униксу била „мала Југославија“.
„Перасовић је озбиљан тренер, радио је 15, 20 година на високом нивоу, највише у Шпанији, па потом у Турској. Било ми је задовољство да радим са њим. Имали смо професионалан однос у раду, а добар однос и што се тиче ствари ван терена. Помоћни тренер Милан Каракаш је исто из Хрватске, и поред њега кондициони тренер Јуре Дракслар из Словеније, плус Ненад Димитријевић Македонац, фалио нам је неко из Босне и Црне Горе а-ха-ха. Поштовали смо се, дружили лепо ван терена. Таква атмосфера била је једна од кључних ствари овог успеха Уникса“, открива Варагић.
Радио сам са Петрушевим, Копривицом, Накићем...
Варагић је направио успех са Униксом, а његови корени сежу до Партизана где је радио у млађим категоријама.
Како је текао тренерски пут?
„Био сам на ДИФ-у, а око 2008. пред крај ових основних студија звао један од мојих садашњих пријатеља, ми нисмо се раније познавали претерано, Горан Тадић, сада је у Динамику. Желео је да почнем да радим са њим као помоћник Партизана. Почео сам као помоћник Партизана у генерацији за играче до 16 година (У16). После две године сам кренуо на свој пут као главни тренер са селекцијама У12 и У13, све у Партизану, где сам провео осам година“, присећа се Варагић.
Сарађивао је са занимљивим кошаркашким именима...
„Ту су школу прошли неки играчи, рецимо Балша Копривица око годину и по дана пре него што је отишао у Америку. Имао је буквално 13 година. Био је у мојој селекцији и Филип Петрушев пре него што је отишао у Шпанију, а био је и Марио Накић пре него што је отишао у Мадрид. Био је у Земуну, па годину дана у Партизану, па је отишао у Мадрид“, каже Варагић.
Пут га је на кратко одвео и у Кину, али је убрзо схватио да је Русија прави одабир.
„После Партизана, 2014. године, тај податак вам неће бити важан, био сам у Кини, али буквално 10 дана, а-ха-ха. Била је то прича о америчкој школи, школи која је отворена у Пекингу. Имао сам амбицију да одем тамо, да нешто пробам, да се пробијем, па ме можда једног дана одведу у Америку. Међутим, кад сам видео како је то изгледало, није баш било оно што сам мислио, мислим на неки развој, напредак и тако даље, то је била буквално нека анимација... Буквално, после 10 дана сам се вратио. Јер ме је у међувремену Влада Јовановић из Партизана, знате о коме причам, потписао у Локомотиву као координатора за млађе категорије. Позвао ме је да дођем до Локомотиве, па сам отишао од Пекинга до Краснодара. То је мој први додир са Русијом, 2016, био сам тамо три године“.
Клупко је почело да се одмотава...
„Прве сезоне смо били прваци Русије, У17 генерација, а то је фактички генерација која је сада играла за Локомотиву, чак петорица играча - Штербењов, Јемченко, Захар Видиштев, Марчук, Игор Сичков и Јелатончцев. Било је због тога лакше припремати се за финале, а-ха-ха. Био сам са њима три године. У генерацији до 17 година смо били прваци Русије, до 18 смо били други. Била је то добра инвестиција Локомотиве која је играла у ВТБ 2 са младим играчима и још увек их гурају и дошли су до финале ВТБ финала. После тога су ме позвали из Уникса, у тим за играче до 18 година, и био сам ту две године. Друге године смо успели да се пласирамо на завршни турнир, што је био други пут у историји те категорије да се пласирамо на завршни турнир. После тога, пошто је Уникс обезбедио Евролигу, отворила се шанса на иницијативу клуба. Могао сам да се придружим првом тиму и да радим као помоћник. Перасовић није имао ништа против. Дакле, то је био пут. Три године у Локомотиви, две године у млађим категоријама Уникса, а сада две године у првом тиму, да. Прошле године Евролига и ВТБ, ове године само ВТБ“.
Може се рећи да је штета због ове суспензије Евролиге која траје, јер су сва три руска тима била у ТОП 8 у тренутку суспензије.
„Да, да, тако је. Остаје жал сигурно јер смо били на правом путу да сваке године будемо у осам, да се боримо за нешто више, а сам улазак би значио и учешће ове године, можда би то био добар пут да се обезбеди систем Уникса да игра сваке године Евролигу. Нажалост, десило се оно што се догодило. Имали смо јако добру селекцију и сада се то види у смислу оних играча за које су клубови потписали и на ком нивоу су играли“.
Можда можете навести неке играче?
„Лоренцо Браун који је после био европски првак са Шпанијом, па Марио Хезоња шампион Европе са Реалом. Па он Браун из Монака је био на фајнал-фору, па Ајзеа Кенан, који је био учесник Фајнал фора.Тони Џекири се борио за Фајнал фор, али није успео да дође на Фенербахче“.
Варагић је већ искусан у животу и раду у Русији. Шта је следећи корак?
„Седам година сам у Русији, мој пут је ближи Русији и Униксу, али код нас тренера се никада не зна. Био сам 10 дана и у Кини а-ха-ха. Русија и Уникс су место где бих прво желео да останем“, рекао је Варагић.
Па, на крају закључио:
„Казањ је феноменалан град за живот, јако леп, предлажем да га посети ко није до сада. Нема гужви као у Москви и Краснодару. Клима није превише топла, али има доста садржаја. Није неуобичајено да на минус 15 шетамо и играмо се. У Казању и ван кошарке можете проверити квалитетно време“, констатовао је Варагић за Спутњик.