„Нешто ме пробило“: Конан из Руме могао да има хиљаде евра, али…

Није волео да цепа дрва, то му је било најтеже. Отац је радио у иностранству а њему, иако је био мали, као мушкој глави у кући, био је то обавезан посао после школе.

Стално је одлагао узимање секире у руке, како каже, превртао очима, било му је тешко, био је жгољав, а онда су га комшије позвале да им помогне.

„Ишло се метар по метар, метар по метар, месец дана. После сам помогао другој комшиници, па комшији и некако сам заволео. То су биле комшије које су баш биле немоћне и саме, одједном ме то нешто пробило. После сам се дохватио Светог писма, тамо је Христос рекао да треба да се помаже немоћнима и да се тако одговара на суду сутра“.

Убрзо се у Руми прочуло да вредни Виктор помаже. Почели су да га зову, а он се одазивао на сваки позив. Сада има посла преко главе, али се не жали. Само у дану када га је Спутњик позвао, јавило се њих четворо да им припреми огрев.

„Ја то некако расподелим, распоредим да цепам једном, двапут, трипут у недељи, због мог посла. Људи чекају, углавном имају стрпљења да ме сачекају. Сам сам, то је тежак физички посао, није за паре, а без паузе радим, то ми је вид тренинга“.

А где ћеш бољег тренинга од рада, и то рада за оне којима је потребна помоћ. Тело му је „извајано“, а само једном у животу је ушао у теретану, закупио један термин, да се, како каже, провери.

Они који вежбају знају да код цепања дрва раде само одређене групе мишића, али овај младић из Руме, поред јаких мишица има и складно развијене ноге, као Конан, како су га прозвали на друштвеним мрежама.

„Свуда је сразмерно, зато што ставим једну ногу на пањ и онда идем у чучањ. Радим такозвани бугарски чучањ док цепам дрва“, објашњава овај тридесетогодишњак.

Виктор Конан исцепао је 1152 метра дрва за нешто мање од четири године. Обишао је 135 адреса у свом крају. Израчунао је да оно што није наплатио, вреди више од 9900 евра, јер у његовом месту цепање метра кошта 800 динара, у Београду је и скупље.

Задовољство да некоме помогне је велико, а још веће чињеница да се сви према њему односе са великим поштовањем.

„Сви ме госте, и они најсиромашнији, сви, али ја одбијам то и људи на тим адресама то знају“, каже и додаје да никада не једе у кућама тих добрих људи.

Оно што га увек фасцинира, иако су углавном сиромашни, сви му ипак нуде новац, иако знају да ради без динара;

„Верујте ми, и тај најсиромашнији! Била је једна породица без купатила, и они су ми нудили осам хиљада. Нисам узео. Они имају 20 000 пензије, наравно да нисам узео“.

Виктор ради као виљушкариста у једној страној компанији, каже да је прездовољан својом сменом, колегама, шефом и генерално фирмом. Захвалан је што је тако.

Захвалан је и што своје време, као млад човек, више не троши узалудно. Музика му је изузетно важна. Дуго је, као многи из његове генерације, слушао техно, док није схватио да је то деструктивно.

„Испирање мозга. Сад понекад послушам неки дип хаус, не знам да ли се разумете, то је лагано, смирујуће. Више сам привржен духовној музици, православној, литургијској. Послушам понекад и шлагере седамдесетих и осамдесетих. То су баш лепе, изворне љубавне песме. Ту нема погрдих речи или помисли, као данас у песмама. То је чиста љубав“.

Конан варварин са нежном душом додаје да му је једна од најомиљених песма „Једина жена на свету“, Алена Славице.

Жену свог живота још није упознао, имао је, каже, две девојке, али није то, било, то.

„Немам лошу реч за њих, али једноставно, немају духовност коју осећам, ту се не можемо споразумети. Ја их поштујем, где год биле, шта год радиле, не чујемо се, али не могу даље да функционишем без духовног аспекта. Не желим да васпитавам децу без тих начела“.

Млади Румљанин прихватио је позив од групе на Фејсбуку „Буди хуман – хуманитарне лицитације“ да се прикључи бесплатној помоћи болесној деци. Цепао је дрва за Душана, Огњена, Вању, Доротеу, Вукана, Василија, Братислава, за све којима је био неопходан новац за лечење.