Био је вулкан глуме, живота и снаге: На данашњи дан рођен је легендарни Павле Вуисић

Филмску каријеру почео је 1950. у филму „Чудотворни мач“ Воје Нановића. Убрзо је добио главну улогу у Нановићевом филму „Три корака у празно“ (1958) за коју је освојио „Златну арену“ на Филмском фестивалу у Пули.

Сарађивао је са највећим редитељима – од Владимира Погачића, Ватрослава Мимице и Жике Павловића, преко Бранка Бауера, Боре Драшковића, Вељка Булајића и Александра Петровића, до Горана Паскаљевића, Срђана Карановића, Слободана Шијана, Горана Марковића и Емира Кустурице. Више од 150 улога је остало иза Павла Вуисића.

Рођен је као Вујисић, али се потписивао као Вуисић јер га је нервирало слово „ј“ у презимену.

Његовор родно место је Цетиње, иако на многим местима стоји да је рођен у Београду.

„Београђанин сам, јер у њему десетљећима живим, али ја сам ипак рођен на Цетињу. Исправите то”, рекао је својевремено Вуисић.

Био је боем и особењак - слободно време је проводио на реци Сави, никада није изговарао текст како је написан, мрзео је непрофесионалност и губљење времена, а свој рад је наплаћивао одмах.

Чувена је анегдота о сусрету Павла Вуисића и Јосипа Броза Тита.

Неколико месеци пре премијере ратног спектакла „Битка на Неретви“, на Белом двору организована је пројекција и било је предвиђено да Тито упозна филмску екипу.

Вуисића, који је у филму играо шофера Јордана, довели су са његовог сплава на Сави - носио је бермуде, раскопчану кошуљу и папуче. Нудили су му одело, али је он одбио да га обуче.

„Ја не морам ништа! Можда ви да га пробате, а да се ја вратим на Аду“, толико је викао Павле Вуисић да га је, ходајући ка дворани, чуо и сам Тито.

Заобилазећи своју пратњу маршал је сам отишао до гардеробе и отворио врата. Сви су заћутали.

„Друже, јесу ли ваши шофери носили одела и кравате у рату? Терају ме да ово обучем, а сви знају да сам ја у филму шофер Јордан“, рекао је Вуисић.

Прича каже да се Тито насмејао, пришао и загрлио Павла Вуисића.

Тито и Јованка су обожавали све његове улоге и он је био једини коме се све толерисало, што је он обилато користио.

Павле Вуисић је писао и поезију, али је своје песме бацао и уништавао. Његова супруга Мирјана Вуисић их је сакупљала и објавила збирку.

У једној песми, између осталог каже, „некад су робијаши чамећи у тамницама очекивали трачак светла, што им га је даривало сунце, онако бахато, кад је залазило, када није знало шта ће са зрацима својим злаћаним; некад су робијаши чекали зрак а ја чак ни томе не могу да се надам, јер страдам“.

Писао је и о смрти:

„Желим да умрем. Боже, који си свемогућ, учини тако и буди миран, платићу. Знам, и ти си корумпиран“.

Павле Вуисић није волео ниједну врсту лицемерја и бојао се да ће власт од његове сахране направити догађај, што није желео да дозволи па је оставио тестамент са прецизним упутствима:

„Тестамент Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују. Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова (које за инат хоћу) да све оно што се око гроба ради, раде и шуте. Шуте (ћуте). Нека у себи пјевају. Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никакав комунист ни говора, али нити једне речи не проговори, јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, је*** матер...“

Желео је да умре нечујно, да се од тога не праве вести. На сахрани је била само његова жена Мирјана. Није било умрлице, ни слике. Био је свештеник, комеје рекла само да се покојник зове Павле.

Амерички глумац српског порекла, оскаровац Карл Малден тврдио је да се „глумац као Павле не ствара, већ рађа“.