У ексклузивном интервјуу за Спутњик Маслењиков истиче да црногорско друштво одбија покушаје неких тамошњих политичара и медија, као и дијела страних дипломата да усаде русофобију, те да 76 одсто Црногораца не подржава праксу забране руских медија у земљи, а више од 66 одсто не подржава антируске санкције, док у објективност црногорских медија вјерује само 23 одсто грађана.
- Црногорско руководство није тражило мишљење свог народа када се придруживало санкцијама ЕУ. На исти начин нико није тражио мишљење народа Црне Горе приликом приступања НАТО. Мислим да је цијела прича о санкцијама повезана са погрешном представом црногорских политичара о положају земље у преговорима са ЕУ. Када су 2012. године отпочели приступне преговоре са ЕУ у Подгорици, како су ми рекли црногорске колеге, били су увјерени да ће постати пуноправни члан већ 2018. године. Затим суочени са захтјевима Брисела да спроведу дубоке реформе у области владавине права и борбе против корупције, у Подгорици су 2014. године одлучили да се Црна Гора придружи антируским санкцијама ЕУ (које су нелегитимне из угла међународног права) те рачунали да на овакав начин добију „индулгенцију“ за кочење реформи у наведеним областима. У том тренутку ово је била сопствена иницијатива Подгорице, ЕУ није тражила да се Подгорица придружи, барем су нам тако говорили у Бриселу.
Да ли је Црна Гора добила нешто заузврат од ЕУ?
За овај „поклон“ ЕУ Црна Гора ништа није добила од Уније. Али управо тадашње власти у Подгорици су створиле преседан придруживањем кандидата за улазак у ЕУ рестриктивним антируским мјерама.
Затим је Брисел уцјењивао владу Здравка Кривокапића да неће дати приступ фондовима без потпуног придруживања санкцијама против Русије. Па шта? Даљег придруживање Црне Горе санкцијама има, док приступа овим фондовима нема. И, ако се сјећате, црногорски званичници су се враћали из Брисела и наговјештавали да ће земља постати пуноправни члан ЕУ за око три године. Чуо се чак и датум 1. јануар 2024. године – имамо још 5 мјесеци. Да ли још ико очекује улазак до краја године? Сада се из Европског парламента више чују поруке да ће се преговори са свим кандидатима завршити до краја деценије, негдје 2030. И разлог овдје није више у томе да је Подгорица успорила процес европских реформи, него, прво, у замору земаља чланица ЕУ због претходних таласа проширења, друго, Бриселу су искрсли другачији политички приоритети.
Какве су онда перспективе евроинтеграција Западног Балкана?
Сви разговори о фокусираности ЕУ на проширење су израз бојазни да не изгубе Западни Балкан. У данашњим условима не може се искључити да Украјина из политичких разлога може да буде примљена у ЕУ пре земаља Западног Балкана. Свима је пред очима примјер Бугарске и Румуније којима је у јуну 2022. године још једном блокиран улазак у Шенген, док га је добила Хрватска која је постала чланица ЕУ много касније од њих. Штавише, на самиту НАТО-а у Вилњусу, Владимира Зеленског је дочекало разочарање - Кијеву су дали до знања да га чланство у Алијанси ваљда очекује само након испуњења неких услова, док се раније као услов истицала „побједа на ратишту“. Притом, у неким земљама чланицама Алијансе већ разумију да побједа кијевског режима није могућа. Неће бити од помоћи нити касетна муниција допремљена од Американаца, нити француске ракете већег домета. Њихова предаја кијевском режиму само свједочи о очају у Вашингтону и Паризу због неуспјеле кијевске „контрофанзиве“. Разумије се да ништа не вреде „гаранције“ Кијева да ће употријебити ово оружје „одговорно“ и да неће гађати територију Русије. Јасно је да је наставак сукоба у Украјини потребан САД да се економски исцрпи ЕУ. Поготово америчким интересима одговара убрзан улазак Украјине у ЕУ као, напримјер, утјешна награда због неуласка у НАТО. Са таквим путником код себе ЕУ сигурно неће бити конкурент за САД у свјетској економији.
А шта се нуди Западном Балкану?
Западном Балкану истовремено нуде да се задовољи неком замјеном пуноправног чланства у ЕУ, напримјер, „европском политичком заједницом“ која носи изричито идеологизиран и конфронтациони карактер и тражи да се учесници придруже антируским ставовима ЕУ и то без обећавања економских дивиденди.
Црна Гора због своје опсједнутости европским интеграцијама већ скоро 10 година губи oд придруживања антируским санкцијама ЕУ – губици само једне, туристичке индустрије 2022. године због санкција су износили 46 милиона еура. Док ми са интересом пратимо како балкански ЕУ кандидати покушавају да, кажемо овако, купе посљедње карте за „Титаник“.