„Ђоковић је вероватно Милвол у свету тениса и пристаје му мото – „не воли нас нико, али нас не занима“. Многи га, заправо, мрзе, неки због његовог става према вакцинацији против вируса корона, а навијачи Федерера и Надала због тога што је разбио њихову доминацију и борбу за статус најбољег икада. Постоји осећање да, иако их је превазишао у свим рекордима, његове победе нису довољно цењене. Сећамо се да је Дејвид Фостер Валас писао о „религијском осећању“ када Федерер игра“, наводи ауторка.
Упркос свему, додаје, постоји нешто атрактивно у вези са Ђоковићем.
„Тај наговештај несташлука у његовим очима, та неумољива страст за игром. Истини за вољу, он не испољава увек прави облик, на пример, разбијајући рекет у моменту када је финале одлазило из његових руку. Ипак, он ће аплаудирати противнику када изведе ударац од кога застаје дах и никада неће славити његове грешке“.
Осврнула се и на дешавања после финала Вимблдона.
„Пронашла сам себе дирнутом његовим очигледним дивљењем према Алкарасу и шармантним признањем да је надигран. Ђоковић се чини као највећи човек од велике тројке и никада није изгледао као производ за маркетинг. Он много брине о свом спорту и за добро и за лоше“.
Она је наставила у сличном ритму.
„Најбоље од свега је да се он често шали на свој рачун и улази у улогу нежељеног. Када не навијају за њега – он боље игра... Сви жудимо за лошим момцима, а тако су тенису неопходни Ђоковић и његов дух“, истакла је Грантова.