Ти си ћерко татин син: Зашто се жене масовно одричу наследства у корист мушкараца

Највећи део жена у овом делу Србије живи у селима, Удружење жена колубарског округа – ЖУКО покушава да их окупи и оснажи, пре свега економски, али и да се укључе у доношење одлука које се тичу њих и живота њихових породица, пре свега на локалном нивоу.

Кроз десет година рада са женама на селу сазнали су све проблеме са којима се суочавају, а током короне радили су пројекат са женама које су „власнице“, испоставило се да је јако мало оних које имају имовину на своје име. Питале су се зашто и дошле до податка да се готово свака друга жена у Србији одриче имовине у корист мушких сродника.

„Биле смо изненађене, али кад смо размислиле, свако од нас има тетку, маму, баку, сестру која се одрекла наследства. У народу се каже „дедовина“, ретко постоји „мајчевина“. Зашле смо дубље у ту тему, до култне реченице из Маратонаца када отварају тестамент, „Колики је мој део“, жене, по васпитању, ретко када стану и заузму се за себе, заиста то питају, јер се очекује да ће оне ту имовину дати, иако по закону једнако наслеђују“, каже Катарина Ранковић из ове организације.

То каже и статистика, према подацима Републичког геодетског завода, жене у Србији су власнице сваке четврте непокретности, а само 25,55 одсто чине објекти који су примарно намењени за становање, куће и станови. Један од разлога оваквих података лежи у чињеници да се 44 одсто жена у Србији одриче наследства, јер се сматра да све треба да наследи мушкарац.

„Пре неколико деценија и породица и друштву су били другачији, тада се очекивало да ће жена отићи на мужевљево, али је постојала њена сигурност у виду мираза, породица би јој често слала и део прихода са имања домаћинства из кога је отишла, имала је неку врсту сигурности. С временом се мираз изгубио, али је искључиво „син наследник“ остао“, објашњава наша Ранковићева.

Колико је јако обичајно право и однос према мушкарцу, безмало као више вредном, додаје, можемо видети и на свадбама, чак и песме говоре колико је битно имати мушко дете, наследника. И даље немамо свест о томе да деца, без обзира на пол, треба да имају иста права. Као што нам је свима потребна љубав, тако нам је потребна и имовина, као нека врста сигурности и независности. Колико је то важно, најбоље говоре искуства жена;

„Тек када слушате личне приче, како одрицање од имовине заиста утиче на жене које су то урадиле, наводно добровољно, схватите колико је битно, јер се не ради само о томе да имате неку имовину на своје име, ствари су много дубље. Често се дешава да их породица одбаци, да брат престане да разговара са сестром. Било је и жена које су од детињства знале да им неће ништа припасти, а сматрале су да вреде једнако као брат. Кад је дошло до наслеђивања, цео свет се срушио“.

Главни аргумент зашто свако треба да има имовину је чињеница да никада не знамо куда живот води, шта ће да се деси, сматрају жене окупљене у Удружењу. На оставинској расправи сви кажу, не брини, то ће увек бити твоја кућа, али ако није на папиру, не зна се да ли ће заувек бити тако. Односи су промењиви, дешава се да се имовина прода, жене остају без ичега и зато што не познају законе.

Ранковићева додаје да у периоду туге, када неко умре, жене не размишљају о својим правима, не размишљају како да заштите себе. На оставинску расправу оду неспремне, нико им не каже шта их чека ако се одрекну имовине и какве могу бити последице. Нису свесне колико је то важно док их живот не научи, кад се осете несигурним и самим.

„Породица је сматрала да једној од жена не треба ништа, да ће отићи на мужевљево, удала се, али каже да осећа да не припада нигде. Њена породица сматра да је удајом изабрала своју срећу, има мужевљево имање, али њој ту ништа не припада. Наслеђена имовина се не дели, већ само она заједнички стечена у браку. Ако се замери мужу, може да је истера на улицу и она остаје без ичега“, препричава Ранковићева једно од искустава.

Додаје да су то ситуације у којима нико не треба да се нађе, треба имати свест о томе да нам је потребна „залеђина“, не само ако живимо у породици у којој нисмо вољени или трпимо насиље. Ту свест сада има 15 организација које су им се прикључиле у кампањи. Ако желимо да покренемо свој посао, ако немамо имовину на своје име, то је немогуће, банка нам неће дати кредит.

Да би овај проблем приближио људима ЖУКО је осмислио и позоришну представу у којој су могуће ситуације о којима нико не размишља, рецимо, мајка је све оставила сину после смрти мужа, и завршила на улици, јер није могла да утиче на то како син даље располаже имовном. Ситуација свима делује немогуће, али такве ствари се дешавају.

Каже да су млади заинтересовани за ову тему, после представе и они деле своја искуства, па је тако један младић испричао да су отац и стриц, на дан када му се родила сестра, отишли у суд и њему све поклонили, то му делује нелогично, није фер.

ЖУКО посебно ради на економском оснаживању жена, 2020. године је формирао платформу женскапијаца.рс преко које пољопривреднице колубарског округа пласирају своје производе. Женска пијаца је суштина онога што ова организација ради са женама на терену. Само током 40 дана ванредног стања у време пандемије оствариле су промет од готово милион динара.

„Данас, три године касније, то је платформа коју у потпуности воде управо те жене које продају своје производе. Јако смо поносни, то су биле пољопривреднице, али нису имале економску сигурност у свом дому, сада су то жене које све знају. Воде сајт, знају да воде друштвене мреже, цела логистсика око доставе која се врши недељом у Београд, и то одраде. Поред тога што праве све те сјајне производе, оне су прошле различите обуке, како да управљају ризицима у свом домаћинству и како да прошире посао“.

Удружење жена колубарског округа – ЖУКО финансирају организације из Немачке, Аустрије, Велике Британије и фондација Српске православне цркве „Човекољубље“.