Давид Албахари је прву књигу, збирку прича Породично време, објавио 1973. године. Објавио тринаест књига прича и четрнаест романа, као и пет књига есеја.
За књигу прича Опис смрти (1982) добио је Андрићеву награду, а за књигу прича Пелерина (1993) награде Станислав Винавер и Бранко Ћопић.
Роман Мамац добио је Нинову награду за најбољи роман 1996. године, Награду Народне библиотеке Србије, те награде Балканика и Мост Берлин.
Роман Пијавице награђен је Наградом града Београда (2006).
Превео је велики број књига, прича, песама и есеја многих америчких, британских, аустралијских и канадских писаца, укључујући Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Етвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона.
Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил, Саре Кејн и Џејсона Шермана. У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више часописа и издавачких кућа – Видици, Књижевна реч, Писмо, Културе Истока, Политика, Мезуза, едиција Прва књига Матице српске.
У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа.
Албахаријеве књиге преведене су на осамнаест језика. Од јесени 1994. године живео је у Калгарију, у Канади, а од 2012. у Београду.
Рођен је 15. марта 1948. године у Пећи. Био је члан САНУ, српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва.