Према подацима документационог центра „Веритас“, током акције хрватских снага погинуло је и нестало 1.960 Срба, а протерано најмање 220.000 становника некадашње Републике Српске Крајине.
У Хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“ августа 1995. која је започела ујутро 4. августа, масивном војном акцијом оружаних снага Хрватске извршена је агресија на простор Републике Српске Крајине, односно север Далмације, Лику, Кордун и Банију.
Фирма „Милитари профешнал рисорсис“ са средиштем у Александрији, Вирџинија, САД, у којој су биле ангажоване стотине пензионисаних генерала САД, припремала је операцију. Њихови припадници радили су и за Хрватску војску и за муслимане припаднике 5. Корпуса Армије БиХ. Постојала је дакле подршка НАТО, као и јединица Хрватског вијећа одбране, односно војске Хрвата БиХ, као и Армије БиХ.
До агресије је дошло упркос чињеници да се та област налазила под заштитом Уједињених нација, као сектори „Југ“и „Сјевер“, као и да су представници РСК у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном разрешењу.
Међу страдалима, према подацима Веритаса, 65 одсто су цивили, међу којима приближно три четвртине старији од 60 година. Такође, 29 одсто убијених су женске особе, огромном већином старице.
Одлука о почетку акције „Олуја“ донета је током састанка у вили Јосипа Броза Тита на Брионима 31. јула 1995.
Како се види из Брионских транскрипата, тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман несумњиво је тада дефинисао циљ, речима:
„То је сада тема наше данашње расправе, да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану“.
Помињао је такође уклањање „реметилачког фактора“ нагласивши да ће одстрањивање „страног, повијесно одвојеног“ елемента донети позитивне последице етничке хомогенизације. Поменуо је и да док операција буде трајала треба јавно „јамчити тобоже грађанска права“.
У саставу хрватских снага које су учествовале у нападу налазило се око 130.000 припадника. Са њима у садејству било је око 25.000 припадника Армије БиХ. Војску Српске Крајине наводно је тада сачињавало приближно 40.000.
Војна дејства су започела у 5.00 часова ујутро 4. августа, жестоким дејствима артиљерије и ракетних јединицана дуж читаве линије фронта. Прва линија одбране Војске Републике Српске Крајине померена је, односно пробијена, на више места, продором у дубину РСК. Онеспособљени су такође системи веза РСК.
У поподневним односно вечерњим сатима започела је евакуација цивила.
Сутрадан, 5. августа, око поднева, објављено је да су хрватске трупе ушле у Книн. Тог дана заузет је простор већег дела далматинске загоре који је улазио у састав РСК, осим Книна, Дрниш, Бенковац, на простору Лике Плашки, али и Дубица у Банији.
Линије код Слуња пробијене су 6. августа. Тада долази до спајања трупа Хрватске са такозваним Хрватским вијећем одбране, односно војском Хрвата БиХ, као и са Петим корпусом Армије БиХ, односно муслиманским снагама. Тиме је простор РСК пресечен. Тог дана заузета је Петриња у Банији. После озбиљнијег отпора те вечери пала је и Глина.
Војнић, Топуско, Лапац пали су 7. августа. Тог дана у 18.00 часова Гојко Шушак, тадашњи министар одбране Хрватске објавио је да је војна акција „Олуја“ окончана.
Бројни цивили који се нису повукли страдали су. Према подацима Хрватског хелсиншког одбора на простору сектора „Југ“ остало је 4.051 особа, од чега је убијено око 600, не рачунајући војна лица.
Познати су случајеви злочина у Ивошевцима, где је убијено најмање 14 особа, или у Плавном, где је 6. августа убијено 13 стараца.
Према извештају Комисије ОЕБС-а од 10. августа: „Постоје директни докази о систематском паљењу кућа цивила и друштвеног власништва, укључујући предузећа, од стране ХВ-а, цивилне полиције и припадника специјалних формација полиције“.
Савет безбедности ОУН донео је Резолуцију бр. 1009, 10. августа 1995, којом је од Хрватске тражена заштита цивила и њихове имовине. Као и кажњавање оних који су починили злочине.
Међу злочинима који су се тада догодили је и бомбардовање односно пуцање по колонама избеглих. Најпознатији је злочин на Петровачкој цести, када је авион хрватског ратног ваздухопловста 7. августа нешто после 12.00 часова на путу недалеко од Босанског Петровца, усмртио 10 особа, међу њима четворо деце. Рањено је преко педесет цивила, такође мноштво деце. Био је то Миг 21, долетео из Сплита.
У прихвату избеглих посебно су се тада истакли грађани Приједора и Бања Луке.
У акцији названој „Маестрал“ која је била продужетак „Олује“, од 8. до 17. септембра 1995, хрватске снаге у садејству са Петим корпусом армије БиХ, убиле су 655 и прогнале око 125.000 Срба са подручја више општина запада БиХ: Дрвар, Петровац, Шипово, Јајце, Босанска Крупа, Кључ.
Уследила је одмах потом 18. септембра 1995, акција „Уна“ односно напад Хрватске војске са простора РХ, на три општине Републике Српске: Нови Град, Костајница, Козарска Дубица. Намера је била заузимање Приједора.
Хрватске снаге су током те операције починиле и злочине код фабрике Кнежопољка, када су убијена 44 цивила а рањено је 38. Хрватска војска је међутим тада тешко поражена и акција је обустављена.
У пресуди хашког Трибунала за бившу Југославију, априла 2011, оцењено је да је „Олуја“ била удружени злочиначки подухват, на чијем се челу налазио председник Хрватске Фрањо Туђман. У пресуди стоји да је „циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва и насељавање тог подручја Хрватима“.
Другостепеном пресудом од 17. новембра 2012. године, генерали хрватске војске Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени су кривице за прогон српског становништва из Книнске крајине 1995, чиме је поништена првостепена пресуда којом је Готовина био осуђен на 24 године, а Маркач на 18 година затвора. Ослобођени су по свим тачкама оптужбе.
Злочини утврђени у првостепеној пресуди нису негирани.