Праисторијски кит Перуцетус колосус, како су га назвали палеонтолог Ђовани Бианучи и његове колеге са Универзитета у Пизи, можда је тежио више од 300 тона. Отприлике 18 метара дугачак кит описан је 2. августа у часопису Нејчр.
Палеонтолог са Националног универзитета Сан Маркос и коаутор студије Марио Урбина пронашао је делове скелета пре 13 година међу стенама долине Ика у јужном Перуу. Налаз није одмах импресирао научнике, а кости су биле толико велике да нису личиле на животињске, пише Нешнал џиографик.
"Морао је да убеди остале чланове тима да је то што је пронашао заправо неки фосил, најпре због његовог чудног облика", прича Ели Амсон, коауторка студије и палеонтолошкиња у Државном музеју Природне историје у Штутгарту.
Али када су истраживачи погледали танке делове фрагмената са локалитета, испоставило се да ти чудни делови јесу кости. Тимови су на терену провели наредних десет година ослобађајући Перуцетус-а из стене.
Фосили ископани из долине Ика укључују 13 пршљенова, четири ребра и део кука. Анатомија костију, као и временски период када је кит пливао уз обалу Јужне Америке, указују на то да је кит био сродник Басилосауруса, воденог кита који је имао дугу њушку пуну оштрих и снажних зуба. Упоређујући познате кости Перуцетус-а са потпунијим скелетима и живих и фосилних китова, Амсонова и њене колеге су успеле да дођу до процене величине дива.
Иако није био изузетно дуг, Перуцетус је морао да буде веома тежак кит. Пронађени фосили показују знаке опсежне пахиостеосклерозе, стања обележеног дебелим, густим костима какве имају морске краве, као и други рани китови. Такве густе кости чине морске сисаре довољно тешким да остану под водом, али не и да буду претешки да испливају на површину.
"Тешко тело значи да могу да потону на дно, а онда постепено да троше енергију да би се вратили горе", каже Амсонова.
Да би се успоставили "баланс" са овим тешким костима, морским сисарима је било потребно довољно плутајућег ткива попут мишића и масти, како би остали на месту где могу лако да плутају без трошења вишка енергије.
"Процењивали смо однос скелетног ткива у односу на ткива код неколико живих врста морских сисара да бисмо дошли до укупне процене телесне масе Перуцетус", каже Амсонова и додаје да је овај кит тежио између 93 и 370 тона.
Ако би се испоставило да је Перуцетус у зони изнад 200 тона, то би га учинило највећом познатом животињом која је икада живела на земљи.
Слагање трагова
Потребно је више фосилног материјала да би се тачно утврдило колико је био велики древни кит. "Узорку недостаје горња половина скелета, па нам недостаје комплетна слика величине ове врсте, што је кључни изазов за процену њене тежине", каже Николас Пјенсон, истраживач китова у Народном музеју природне историје, који није био укључен у нову студију.
Чињеница да је Перуцетус припадао изумрлој групи китова који су имали другачије пропорције тела од живих китова такође компликује процене тежине. Ови древни китови су вероватно били лакши од савремених китова, каже Пјенсон.
"Процене од 300 тона ми се чине мало вероватним, а чак и доња процена од 60 до 80 тона је за спекулацију", додаје он.
Чак и ако се испостави да Перуцетус није био масивнији од плавог кита, и даље је био џин за своје време. "Оно што је јасно јесте да је ово била огромна животиња и да заиста њена телесна маса јесте била слична плавом киту упркос томе што су функционисали на потпуно другачији начин", каже истраживач китова Травис Парк из Природњачког музеја у Лондону, који није био укључен у нову студију.
До сада су научници мислили да су китови почели да еволуирају у дивове пре око пет милиона година, када су промене у циркулацији океана омогућиле више хране. Али Перуцетус је припадао групи китова који су били активни грабљивци, који су ловили рибе.
"Откриће показује да смо потценили касни еоценски скок у величини тела најранијих китова", каже Пјенсон, што поставља питање како је Перуцетус хватао довољно плена да нахрани своје огромно тело.
Исхрана древног дива
Иако су научници научили много о овом колосалном киту, још увек није јасно како је Перуцетус тачно живео. Тако велико тело је несумњиво захтевало огромне количине хране, али још увек није познато шта је кит јео.
Ипак, екстремна телесна маса животиње указује на неколико могућих врста исхране. За разлику од сродних Басилосауруса који су јурили плен кроз океане, Перуцетус не изгледа као агилан пливач, каже Амсонова, тако да не би ловио плен који се брзо креће попут рибе. Такође је мало вероватно да је кит јео биљке, јер не постоје познати китови биљоједи.
Велики морски сисар се можда хранио на дну, тражећи у плићаку шкољке и ракове међу песком. Лобања са зубима би много допринела решавању овог питања, напомиње Парк, јер "ако се Перуцетус хранио пленом са тврдом љуском, онда би очекивано лобања и зуби то показали."
Стручњаци за сада могу само да нагађају шта је животиња јела пливајући древним морима. "Моја лична идеја, иако је то само нагађање, јесте да је Перуцетус био чистач", каже Амсонова, "да се хранио лешевима других великих животиња".
Будућа открића ће вероватно открити шта је необичан кит радио и зашто је развио тако масиван скелет. Ако се појавио један од ових необичних китова, вероватно постоје и други.
Чак и док су нова фосилна открића дала неке од главних момената у еволуцији китова, Пјенсон каже у шаљивом маниру, "ми заиста још нисмо открили многе начине да се буде кит".