Од Менхетна до Запорожја: Кад цепање атома ослободи зле духове из мрака

Од америчког пројекта „Менхетн“ у Другом светском рату до нуклеарке Запорожје данас, Бубњевић скреће пажњу како је историја развоја нуклеарних оружја и реактора изменила савремену цивилизацију и како страхови од бомбе неприметно обликују нашу свакодневицу.

У великом цивилизацијском подухвату описивања субатомског света случајно се дошло до открића да фисилни изотопи имају необичне особине који се могу употребити за ослобађање енергије језгра милион пута веће од ослобађања енергије у било ком другом хемијском процесу које видимо у нашој свакодневици.

У јулу 1945, када је извршена проба прве нуклеарне бомбе, створене у оквиру америчког пројекта „Менхетн“, његов руководилац Роберт Опенхајмер је у потпуном трансу изговорио - „Ако би светлост хиљаду сунаца избила одједном на небу истовремено – били би они једнаки сјају тог величанства“, а убрзо потом и „Ја сам смрт, која све уништава, онај који прети световима“.

Занимљиво је да је немачко-мађарски физичар Лео Силард био један од ретких који је видео везу између открића у физици и политичких збивања у Европи још 1933. године.

Чак је, према сопственом сведочењу, видео будућност у којој ће милиони страдати у атомској експлозији, да би шест година касније на Менхетну изговорио - „Те ноћи ми је постало јасно да ће свет поћи путем пуним брига“.

Силард је био Јеврејин у Немачкој, која је била колевка физике на почетку 20. века. Скоро сви физичари који су учествовали у америчком пројекту „Менхетн“ били су студенти немачких универзитета:

„Због расних закона нациста били су принуђени да побегну на запад, што је вероватно највећа грешка коју је Хитлер направио као нуспродукт своје монструозне политике. Силард је много лобирао да се заустави даље истраживање све док 1939. није Лиза Мајнред објавила рад којим је потврдила да је фисија језгра могућа. Схватио је да Немци могу направити бомбу каква до тада није виђена, те је почео да убеђује Американце да они то учине пре Немаца, јер ко направи такво оружје, добиће рат“.

Америка није желела да уђе у нови рат те научници избеглице нису озбиљно схватани.

„Чувена је прича да је Силард отишао код Алберта Ајнштајна на Лонг Ајланд и да је Ајнштајн написао писмо Рузвелту, а Рузвелт имајући у виду огромну Ајнштајнову славу, послушао је његов савет и покренуо пројекат израде бомбе. У стварности није баш било тако. Тек неколико година касније је Рузвелт покренуо пројекат Менхетн и до њега не би дошло да Черчил није одмах усвојио идеју да бомбу треба правити. Кључни корак је био што су британски физичари направили прецизну процену колико вам горива треба да бисте бомбу направили и проценили да се за годину – две може направити разорно оружје. Само што су потценили силину детонације до које је касније дошло на проби 1945. и касније у Хирошими и Нагасакију“, истиче Бубњевић.

Та процена Британаца истовремено је стигла у Вашингтон и на Стаљинов сто.

„Совјети су имали велики приступ британској обавештајној заједници и многи лево орјентисани британски интелектуалци су током Другог светског рата сарађивали са комунистима. Када је такозвани МАУД рипорт стигао у Москву пресудно је утицао да Совјети већ тада почну припреме за пројекат који је водио Игор Курчатов и који ће довести до тога да 1949. године детонирају своју прву нуклеарну направу коју су на западу назвали Џо-1 по Стаљину. Било је то велико изненађење на западу који није веровао да су Совјети достигли висок ниво на пољу природних наука“.

Након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија цео свет је спознао моћ атомске бомбе и стравичне последице радијације, али то није омело државе да се утркују у нуклеарном наоружању и до краја 20. века девет нуклеарних нација је извело преко 1.800 нуклеарних проба. Било је чак експеримената са људима, где су војници свесно излагани радијацији.

„Замислимо како би изгледао свет да је Хитлер успео први да направи атомску бомбу. Без нуклеарног оружја систематски је убио шест милиона припадника једне нације, а да не говоримо о мањим народима попут нашег који је доживео стравичне злочине са логорима и масовним стрељањима. Замислите да је та власт монструма имала овакво оружје. Имајте у виду да је наша престоница бомбардована зато што је Хитлер имао нервни слом. Народи попут нашег би пострадали више од нуклеарног оружја него неки развијенији делови света. Не би они демонстрирали бомбу у Лондону, него би Београд био мета. Да не говоримо о Русији и какав би тотални рат био тамо. Не би се презало од употребе нуклеарног оружја. Чиста срећа је спасила свет што Немци нису дошли до бомбе“.

О радијацији као нуспродукту овог оружја се мање знало него данас.

„Американци су крили и оно што се знало и скоро две деценије у широј јавности је бомба била супер разорна ствар која може бити бачена на оног ко није добар, али не и хазард у радијационом смислу. Чак су десет година спроводили операцију у оквиру које су на нуклерне пробе доводили људе да виде како се понашају. Чувени је тест где је пет америчких пилота, добровољно стајало на тлу у Невади док је детонирана нуклеарна направа у ваздуху. Било је таквих експеримената и у СССР где је више хиљада војника Црвене армије доведено у близину детонација нуклеарне бомбе. Страх да супарници имају веће оружје и да ви морате да правите своје и да су вам за то неопходне пробе била је главни генератор све до 1963. када су Хрушчов и Кенеди потписали споразум о забрани детонација нуклеарних направа у атмосфери, свемиру и под морем, што је зауставило ужасно негативне последице по окружење“.

Бубњевић каже да ипак то нисмо оставили иза себе:

„Када нека земља одлучи да развија војни нуклеарни програм, напусти међународне споразуме, а има земаља попут Северне Кореје које немају ту врсту блокаде. Није бомба опасна само када се примени у рату, већ цео пут са нуклеарним пробама може бити изузетно разоран“.

Један од најзаслужнијих што није дошло до трећег светског рата, према мишљењу Бубњевића, јесте руски физичар Андреј Сахаров, који се сматра оцем совјетске фузионе бомбе, конструктор највеће атомске бомбе (Цар бомбе) и истовремено противник трке у нуклеарном наоружању и добитник Нобелове награде за мир:

Сахаров је постао херој јер је моћ његове бомбе одвратила Американце од било какве идеје о употреби оружја против СССР:

„Стварање оваквог апокалиптичног оружја обрисало је сваку идеју у Вашингтону о ескалацији сукоба. Сахаров је пак био против даље трке у наоружању. Због своје критике постао је персона нонграта у Москви, али као национални херој није могао бити интерниран све до осамдесетих када је послат у егзил. Након Чернобиља, Горбачов га је позвао назад. Умро је у свом кабинету у време када је и нестајао СССР. Помогао је свету да остане релативно безбедан, да не утоне у нови светски рат“.

Бубњевић истиче да би нуклеарна енергија могла остварити далекосежну добробит за човечанство уколико технологију развијамо тако да буде безбедна:

„Многи аутори сматрају да се хаварија у Чернобиљу догодила као последица војних традиција у конструкцији реактора. Могуће је наћи много решења да реактори буду безбедни. Ми данас имамо осам милијарди људи на планети, а до краја века ће нас бити десет. Не можемо имати довољно енергије ако се ослањамо само на оно што се налази у природи, што можемо да извадимо и спалимо и што доводи и до климатских промена. Ако се окренемо енергији атома ми ћемо дугорочно имати за ову цивилизацију довољно енергије само је питање како ћемо тај пут прећи - довољно безбедно или ћемо се самоуништити. Ако будемо изабрали безбеднији пут, цивилизација ће напредовати и развијати се“