Огромна црна птица појавила се изнад Србије - после пола века

„То је било нешто невероватно, та птица је стварно огромна, распон крила јој је скоро три метра. Била је на великој висини, да је било која друга птица била на тој висини, сигурно је не бих видео.“, прича за Спутњик Слободан Марковић.

Овај биолог Друштва за заштиту и проучавање птица Србије имао је ексклузивну прилику да види црног стрвинара, врсту која је у Србији ишчезла пре више од пола века.

„Нешто их је привукло на Старој планини, сутрадан смо сазнали од колега из Бугарске да је тог дана било чак пет црних стрвинара на нашој страни. Они су то сазнали на основу телеметрије, сви црни стрвинари се прате у Бугарској“.

Марковић додаје да због залагања бугарских орнитолога, удружења из те земље су јако активна на реинтродукцији ове врсте, црни стрвинар већ има 15 гнезда у Бугарској, а пре осам година није га уопште било.

„Код њих расте популација, а сва та гнезда су на балканским планинама, па и на Старој, са бугарске стране. Сваке године, сваког пролећа очекујемо да се неки пар црног стрвинара насели и наш део Старе планине. Видели смо га на источном делу, била је то невероватна ствар, ја сам их први пут видео у природи“.

Марковић је и еколог, магистрирао је изучавајући богатство птица не подручју Ниша, а последњих пет година у Друштву ради као координатор пројекта „Балкан детокс лајф“, који се бави спречавањем тровања дивљих животиња на територији Србије.

Каже да су кањони, високи планински пропланци и реке Старе планине нетакнути део природе у коме грабљивице, сури, патуљасти, орлови змијари, мишари и сиви соко, још увек имају дом, има их више него у другим крајевима Србије, али са Старе планине лешинари су нестали. То није добро, они су један од најбитнијих делова еко система, јер су чистачи природе, хране се лешевима коју су извор заразе.

Недавно је забележено и 11 јединки белоглавог супа на подручју Старе планине. Природа се уништава због присуства човека, на Старој планини је супротно, станишта су девастирана због недостатка људи. Био је то сточарски крај, људи су отишли, стока нестала, ливаде зарасле, лешинари су остали без хране, а огромне популације белоглавог супа и црног стрвинара нестале су седамдесетих година прошлог века.

„Након експанзије сточарства у Југославији некоме је пало на памет да су грабљивице, вукови и медведи велики проблем. Дошло је до организованог тровања широм земље. Трајало је неколико година, за то време лешинари су апсолутно уништени, иако нису били мета, остали су без главног извора хране, лешина. За десет година истребљења уништене су све популације широм Балкана, тада су се ове птице последњи пут и гнездиле на Старој планини“.

Белоглави суп тренутно се гнезди само у југозападној и Западној Србији, око Увца и још неколико кањона у које се полако враћају и свијају гнезда. Марковић објашњава да су вероватно једини разлог зашто су преживели вештачка хранилишта, али јако је важно да ове птице населе и друге делове земље.

„Када имамо 500, 600 птица које су близу једне другима, ако се само једна животиња отрује у том крају, за два дана можемо да имамо катастрофу, да огроман број белих супова настрада“, упозорава овај стручњак.

Додаје да сада на Старој планини редовно виђа белоглавог супа, поготово у овом периоду године, два које су наши орнитолози обележили у Бугарској су после два дана долетела у Србију, долетели су чак до Ниша.

„Они и даље прате своје инстинкте који их воде на позната станишта, као што је Стара планина, Сићевачка клисура и Сува планина. Током два дана обишли су све те локалитете и вратили се у Бугарску. Можда се неће гнездити следеће године, али што више испитују ситуацију, станишта, постоји реална могућност да се код нас нагнезде у неком будућем периоду“.

Да би се то и десило, главна ствар је храна, чим се обезбеди, ове велике прелепе птице ће остати у Србији. Повољних станишта има, чак петнаест локалитета у југоисточном делу земље. Белоглавом супу и црном лешинару требало би организовати хранилишта, али тај посао није на орнитолозима.

„Таква идеја би требало да дође из Министарства за заштиту животне средине, од њихових инспектора који су главни за доношење таквих одлука. Знам да постоји парцела на којој то треба да се одради, знам да је у плану, али сигурно већ 20 година. Зашто до сада до тога није дошло, видећемо. Нама је као Друштву један од приоритета да се та прича оствари."“, каже Марковић.

Додаје да би било сјајно када би држава имала добру вољу, када би била расположена да помогне, као што су то људи који живе на Старој планини.

„Тамо смо већ десетак година, знамо доста људи и знамо да они желе такве ствари, јер, ако имате лешинаре, то значи да имате чисту природу, али и туристички моменат који можете да покажете гостима“.

Потребно је урадити још само мало, додаје наш саговорник, организовати микрохранилишта, која морају да буду потпомогнута државним новцем, да се једном месечно на њих изнесе месо, као што је случај на Увцу.

„Ако желимо да вратимо и црне стрвинаре, морамо да поставимо и вештачке платформе, јер у шумама више нема огромних старих стабала чија крошња може да носи њихово гнездо. Можда одбију платформу и угнезде са на дрво поред, али те интелигентне птице морају да примете да имају могућност гнежђења“.

Пре свега, закључује овај стручњак, треба да спречимо тровање дивљих животиња у Србији, јер нам је и даље, кад нам нешто смета, најлакше да га елиминишемо.