Хапшења Срба по такозваним тајним оптужницама био је и остао механизам због којих мноштво Срба избеглих током рата у Хрватској избегава да се врати у своје домове који су остали иза њих. Сличан механизам данас примењују и привремене приштинске институције – последњи такав случај је хапшење Момира Пантића и Жарка Зарића.
Тајне оптужнице – инструмент прекидања веза Срба са КиМ
Према речима адвоката Бранка Павловића, тајне оптужнице служе томе да спрече Србе да обилазе своја гробља, обилазе своја имања, да посећују манастире, буду у контакту са родбином која је остала на КиМ…
„Тако да је то важан инструмент прекидања свих веза између живота, културног наслеђа, имања и људи који су остали и Срба који су отишли са КиМ“, каже он.
Тајне оптужнице нису добре за правосудне системе било које државе или територије, међутим, у садашњем тренутку, док Србија на КиМ не поврати неке надлежности оне ће остати реалност, додаје он.
Једино што је остало јесте пружање максималне правне помоћи свакоме ко дође под удар такве врсте оптужнице.
Научни сарадник у Институту за европске студије, др Рајко Петровић, примећује још једну димензију коју имају тајне оптужнице по којима се гоне Срби на КиМ.
„Чињеница да приштинске власти интензивно хапсе и Србе са КиМ по оптужницама за наводне ратне злочине говори о томе да тим средством застрашивања, не само покушавају да спрече повратак Срба, као што то Хрватска ради. Власти тзв. Косова хапсе и Србе који и даље живе на КиМ и тиме желе да поруче да сваки Србин који је био војно способан 1998/99 може бити оптужен и осуђен и да је таквима најбоље да трајно напусте КиМ“, констатује он.
Стратешко антисрпско партнерство Хрватске и Приштине
Према Павловићевим речима, сарадња између званичног Загреба и Приштине има исти идеолошки печат – фашистички. Због тога су везе између хрватских званичника и косовских Албанаца, како каже, логичне јер и једни и други желе исто – Хрватску, односно КиМ без Срба.
Као што су у прошлости хрватско-албанске везе носиле заједнички, фашистички, идеолошки печат, данас оне носе амерички оперативни печат, додаје Павловић. Нарочито у сегменту који се односи на политику према Србима.
„Пошто Американци разумеју да су довољно обучили Хрвате за технику прогона Срба кроз разноразне правно-војно-безбедносне структуре, онда њих користе као некога ко ће даље обучавати Албанце, јер не могу да се бесконачно задржавају на КиМ“, објашњава Павловић.
Са Павловићевим мишљењем слаже се и Петровић. Од настанака до данас, Хрватска и тзв. Косово имају исте менторе – западне земље и сходно томе користе исте механизме како би спровеле своје политичке циљеве.
Он подсећа да је хрватско-албанска сарадња стартешки срачуната још од 1991. и почетка грађанских ратова у бившој Југославији, када је већи број официра, подофицира и војника албанске националности из ЈНА пребегао у хрватске паравојне јединице. Неки од њих, као што су Рахим Адеми и Агим Чеку, постали су генерали хрватске војске, а Чеку је био и командант ОВК и касније високи званичник приштинских власти.
Када је 2011. тадашња хрватска премијерка Јадранка Косор посетила КиМ да би потписала више споразума са тзв. Косовом, један од домаћина био јој је и Чеку.
Све то указује да се ради о стратешкој сарадњи, напомиње Петровић.
„Хрватска и косовскометохијски Албанци имају једну врсту стратешке антисрпске сарадње јер је и једнима и другима циљ да максимално дестабилизују Србију. И једни и други су у пракси не само вршили етничка чишћења над нашим народом, већ су исто тако отимали српске историјске територије. Према томе, таква врста савеза између два народа који немају ништа заједничко сем отворене и агресивне мржње према Србима и Србији сведочи о томе колико је антисрпство као врста антиидеологије јако везивно ткиво за многе наше непријатеље“, закључује он.