Цхинвали је разрушен, четири посто од укупно 70.000 становника мале, тада непризнате државе је изгинуло. Грузијска војска пуцала је и на миротворце који су, након крвавог Јужноосетинског рата 1991.-1992. за одвајање од Грузије, године чували крхки мир у самопроглашеној републици. Русија је интервенисала и након 5 дана рата потписан је мир, а 26. августа Руска дума је признала независност Јужне Осетије и Абхазије.
Били смо у првој групи страних новинара који је посетио овај град и имали прилику да видимо последице страшног ратовања, али и да осетимо радост коју су, такорећи сви становници овог града, показивали због, како су говорили – оствареног сна.
Преносимо из Политике репортажу Љубинке Милинчић из послератног Цхинвалија:
Путем Владикавказ – Цхинвали данима не престају да се крећу колоне. Из Русије теретњаци с таблицама на којима пише „људи”, а из Јужне Осетије аутомобили са ознакама Црвеног крста. Поред пута тенкови, хаубице, војна возила...
Јужна Осетија окружена је са свих страна брдима која припадају Грузији. На једном од њих налази се Стаљиново родно место Гори, у коме је до петодневног рата била грузијска војна база опремљена савременим оружјем, што совјетским преправљеним по НАТО стандардима, што новим које су добијали од земаља чланица алијансе, одакле су 8. августа ракетни системи „град” лансирали запаљиве ракете на главни град Јужне Осетије.
Док разгледамо рушевине које су до пре само неколико дана биле нечије куће, из оближње школе, једне од четири које су биле мање оштећене (било их је укупно осам) па су успели да их оспособе да на време отпочну са радом, чује се музика. Девојчица с великим машнама на дугим плетеницама пева песму „Мала земља”, а прваци с белим кецељицама пљескају у такту. Дечак од десетак година носи црвену мајицу на којој пише „Слободна Осетија”.
У овом рату разрушен је Цхинвали, погинуло је око четири одсто становништва тог малог народа, али се стиче утисак да су све снаге мобилисане да се изгради порушено, да се живот настави. Музика из школског дворишта симбол је те велике жеље, а деца која су се из избеглиштва вратила гаранција да ће тако и бити...
– Да сте само видели како је овде било 26. августа када нас је Русија признала – прича нам грађевински инжењер Демо Тутајев. – Сву ноћ се певало, веселило, пуцало у ваздух...
Руски деминери су већ очистили рушевине од неексплодираних пројектила, на полусрушеној згради владе висе зелене мреже, знак да се припрема за поправку, уместо порушене капије на огради једне куће окачено ћебе. На суседној, која је неким чудом остала скоро неоштећена, две заставе – Јужне Осетије и руска. Радознали новинари завирују у двориште где их чека права фелинијевска слика – две жене око казана вреле воде черупају кокошке. Камере Американаца и Немаца су истог тренутка уперене према њима, а оне су пожуриле да за госте припреме чај.
– Ми смо гостољубив и миран народ, а готово две деценије нисмо имали мирног сна. Из суседне Грузије је сваког тренутка могао да долети метак – прича Цила Геркаулова. – То се врло често и дешавало. Од центра нашег града до границе је само километар.
Она објашњава да се ситуација полако стабилизује, стигла је хуманитарна помоћ, организована је исхрана, сви добијају бесплатно хлеб и најосновније намирнице... Људи сваког дана иду на посао и, мада највећи број фирми не ради, помажу да се рашчисте рушевине како би што пре почела изградња нових домова за бескућнике.
– Русија је обећала да ће послати грађевински материјал, а ми ћемо све изградити, важно је само да не буде рата – каже Геркаулова.
Испред зграде владе групу страних новинара дочекује председник нове државе Едуард Кокојти. Покушава да објасни шта се догодило:
– У 11 сати и 45 минута командант грузијских мировних снага обавестио нас је да Русија прекида примирје, у 12 су почеле да лете запаљиви пројектили система „град”...
– Зашто су порушена грузијска села у околини Цхинвалија – прекида га новинар немачког радија.
– Зато што се из тих села пуцало на цивиле – одговара Кокојти.
– А зашто су куће сравњене са земљом – инсистира његов енглески колега. Други пита да ли Грузини могу да се врате, трећи коментарише да куће нису могле бити срушене тако из ваздуха, мора да су је ту било и „ручног рада” комшија, Осетина... Хоће ли Јужна Осетија ући у састав Русије?
Кокојтију, очигледно, није први пут да одговара на таква питања.
– Села су порушена у борби – одговара мирно – била су пуна грузијских специјалаца који су се супротстављали војсци док је туда пролазила да одбрани Цхинвали. А видите ли шта су урадили с Цхинвалијем – прелази председник у контранапад. – Ми не намеравамо никоме да се извињавамо. И свима који нису ратовали против нас гарантујемо да се могу вратити, још ћемо им и помоћи да поново изграде куће. Али само њима, ми свакога знамо, по имену и презимену, и знамо како се понашао – додаје Кокојти, настављајући да објашњава да Јужна Осетија није почела рат.
– А да ли ћемо ући у састав Русије – мислим да је данас рано да се о томе говори. Кад дође време, одлучиће народ. Уосталом, питајте људе. Они ће вам рећи.
Питали смо. „Само са Русијом и никако другачије”, одговарају сви, без изузетка.
Хоће ли Руси поставити војне базе на територији Јужне Осетије – ново је питање за председника.
– Ми ћемо их позвати, а од њих зависи. У сваком случају, склопићемо војни савез и у Јужној Осетији ће остати миротворци. Само тако можемо бити сигурни да се неће поновити оно што се већ два пута догодило.
Кокојти позива стране новинаре да напишу шта су видели и да пренесу народима Европе и САД да мали народ од 70.000 људи није могао ни да помисли да нападне велику Грузију.
Ирина Гаглојева, прес-секретар председника Кокојтија, објашњава нам да је за последњих 18 година с лица земље нестало 118 јужноосетинских села.
Живот какав смо ми водили за све ово време, под санкцијама, са сталним страхом да ће поново запуцати, не желим ни Грузинима – каже Гаглојева, а на питање може ли тако мала земља да опстане самостално, одговара да може. Очекује да у земљу стигну инвестиције, јер је чињеница да ју је Русија признала, гарантује стабилност. Јужна Осетија има руде олова и цинка, недавно су Норвежани пронашли и нафту, тако да економија може да се развија.
Само да не буде рата...