Кустуричин тест преносимо у целости:
Умро је Ратко Лалић, велики сликар који је успио да нам на својим платнима принесе мирис пејзажа изгубљеног завичаја. Није било сликара који је готово религиозно издвајао природне фрагменте са обала ријеке Босне и брижљиво исликавао сваку орошену травку, а пластове сијена претварао у реалистичне призоре наше пролазности.
У његовом атељеу, недалеко од Високог, у Долипољу, уз ријеку Босну и преко пута Куле Бањер, гдје је била наша кућа – сравњена са земљом у рату, друговали смо пијући његову шљивовицу омамљени терпентином и сликама пластова сијена, корова, смрзнуте земље, а након тога одлазили у височки Партизан, биртију гдје се точило чешко пиво.
Свака травка на уљаним платнима великог сликара носила је свјежину вегетације која је вијугала уз ријечни ток. Мало је шта на тој обали Ратку промакло, а све што је издвојио из тока Босне, претварао је у снажан доживљај.
Касније, када сам иселио из височког краја, па мијењао мјеста боравка живећи у Америци и Француској, увијек је на зиду станова и кућа гдје је боравила моја породица била окачена једна или двије Раткове слике.
На крају путешествија, на Мећавнику, отворили смо галерију у којој и сада стоје бројне Раткове слике. Осјећања која су будила платна била су дубока и болна и сваки пут, док је трајао печалбарски живот, када бих бацио поглед на његове слике, као да су неке невидљиве шаке бациле пред мене земљу чији сам мирис препознао, и свака кап росе са траве падала је на моје лице и клизила низ кожу, као што суза тражи кратицу да исчезне.
Послије Раткове смрти, јасно ми је да није случајно прва кућа која је настала на Мећавнику понела име Ратка Лалића. У тој динарској кући распоређене су Раткове слике које увијек стварају снажна осјећања, баш као и она из времена печалбе која могу бити пробуђена само пејзажима изгубљеног завичаја.
Сада када се Ратко преселио да слика небеске пејзаже, ипак ће завијек остати ту, негдје око нас и својих слика.