У групу од 28 младих који су се 13. августа 2003. године купали у реци Бистрици, недалеко од центра села, испаљено је 87 метака, показала је истрага Унмика, одмах после злочина.
Тада су убијени 12-годишњи Пантелија Дакић и 18-годишњи Иван Јововић, а тешко рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13).
Две деценије од убиства Дакића и Јововића, имена убица су и даље непозната, а Еулекс је затворио истрагу због наводног недостатка доказа. Унмик и Косовска полиција су тада саслушали преко 70 сведока и претресли више од 100 кућа, обећана је чак и награда од милион евра за информације о убици или више њих, али кривци никада нису пронађени, да би Еулекс 2010., а приштинско правосуђе 2015. године, затворили истрагу.
Један од најтужнијих дана за српски народ на КиМ
Милош Терзић из Канцеларије за КиМ рекао је да је тај августовски дан један од најтужнијих и најнесрећнијих дана за српски народ на Косову и Метохији икад, преноси Танјуг.
"Тог дана, пуцали су на српску децу и ударили на оно што нам је и као људима и као народу највредније и где смо најосетљивији. Пуцали су на децу и у том тренутку то није био само пуцањ на децу, већ и пуцањ на читаву Србију. И данас, после 20 година од тог монструозног чина, српска деца на Косову и Метохији живе, нажалост, и даље у страху, у изолацији, у неизвесности", рекао је Терзић.
Подсетио је да су и ове године албански терористи покушали у Штрпцу да убију српску децу, и то на Бадњи дан.
"Једина кривица Иванова и Пантова 2003. године јесте то што су желели да носе српско име и презиме поносно овде у Метохији и да заједно са својим родитељима, не желећи никоме зло, остану и опстану на својим вековним огњиштима. Република Србија се клања сенима наше прерано покошене младости у Метохији и заиста је важно да Република Србија никада више не буде слаба, како се никада овако нешто у будућности не би поновило. Влада Србије и Канцеларија за Косово и Метохију ће увек бити уз наш народ у Метохији и овај злочин ће остати упамћен као једна од највећих мрља за међународну заједницу која није успела или није хтела да испуни оно што им је дато Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација", рекао је он.
Владика Иларион: Од Господа очекујемо суд
Владика Иларион је рекао да се данас молимо Богу да се нађе онај који је починио овај злочин и "коме рука није задрхтала када је пуцао на децу".
"Рак рана је када кријеш убицу у свом дому. То трује друштво то трује наше односе. Не тражи се никаква наплата, никаква казна, ми хришћани очекујемо од Господа суд. За овај свет је добро да оно што је зло истерамо на чистац. Да се помолимо Богу да и то дође на видело", рекао је владика.
Милисав Дакић, отац убијеног Пантелије је казао да не зна да ли ће ишта бити предузето, не само када је ово убиство у питању, већ и сва друга на КиМ.
"Апеловао бих на све организације, структуре, да се укључе. За мене је осећај исти као и оног дана, и трајаће док ми траје душа. Не очекујем да се истага настави. Нас нико не обавештава, једино ви новинари када дођете. За нас би значило да се открије ко је убица. Замислите убица мог детета шета, можда ми се смеје. Био бих најсрећнији када би могло да се сазна и све оконча", рекао је он.
Угреновић: Ивана и Панта ћу увек спомињати
Ђорђе Угреновић који је преживео масакр и био тешко рањен поручио је да је то био велики злочин и велики ударац за све у Гораждевцу.
"Сећам се, као и тог дана. Ишли смо да се купамо...невина деца. Велике су врућине биле и то је једино место где смо могли да се расхладимо. Било је много деце, стотинак, можда и више, сви смо били тамо и одједном се десила рафална паљба која је покосила Ивана и Панта, и нас. Нажалост, они нису успели да преживе. Много је тешко. Овде сам основао породицу и планирам да останем. Имам четворо деце и живећу и трудићу се да Ивана и Панта увек спомињем и да они буду увек са нама", казао је Угреновић.
Убиство деце у Гораждевцу је један од највећих злочина од доласка међународне мировне мисије на Косово и Метохију.
Гораждевац је највеће српско село у Метохији, али је после 1999. године и овог убиства, од 3.000 Срба, у њему остало још њих око 750.