Специјална мисија: Један Рус запуцао у Београд из Израела, носио је само кишобран

Више од пола века Татјанина мајка Љубинка имала је у Вишњићевој улици у Београду радњу за поправку кишобрана и сунцобрана, а она је данас једини кишобранџија у Србији, ради, иако од тог посла не може да се живи. Не живи се ни од успомена, али има и оних који су спремни на све да их сачувају.

На поправку у ову радњу стижу кишобрани стари и по стотину година, стижу и поштом, из свих крајева бивше Југославије, а једном се појавила и муштерија са другог краја света.

„Била је репортажа на руској телевизији, њиховој националној, коју су са нама договорили директно из Москве. Он је то гледао, а живи у Израелу. Дошао је са породицом у Београд, понео је свој кишобран. Донео га је чак из Израела. Средили смо га, морали смо да се потрудимо. Иначе, такав кишобран уопште не примам на поправку, то су они стари масивни руски кишобрани“, прича нам Татјана.

Задржала је, каже, радњу, из истог разлога из кога је Рус желео да поправи свој огромни стари кишобран, као успомену на мајку, али и из љубави послу који их је, поред татиног рада у фабрици, хранио.

Колико људи, толико ћуди. Има оних који просто желе да имају своју трајну ствар, ипак, највише је оних који чувањем кишобрана, чувају успомене.

„Има један младић који доводи и своје другарице са факултета да покаже где он ради кишобран. Наследио га је од деде, то му је драга успомена. Долазе људи из иностранства, који живе рецимо у Норвешкој, дођу овде да поправе кишобран. Има и оних који желе да имају марку, али она није што и некада, ако купите кишобран од 300, 400, 500 евра, не значи да ће вам трајати много дуже од оног који платите две хиљаде динара“.

Модерни, скупи кишобрани не могу да се поправе, Татјана објашњава да су тако урађени наменски, да мораш да купиш нови. Кишобран је за неке и даље статусни симбол, а за друге симбол стила и скромности. Редовна муштерија ове радње је принцеза Јелисавета Карађорђевић.

„То је тако дивна жена, и она и њен супруг, и он је доносио свој кишобран, неки велики, јесте добар. Једноставно, желе људи да имају своју ствар и даље, наравно да могу да купе нови, али желе да и даље имају ту своју ствар. Није то расипање, али ако размишљаш на тај начин, онда ћеш схватити да си испуњенији ако и даље дајеш живот нечему што је покварено“, објашњава.

Оригинални времешни кишобрани су свуда по радњи, али највише пажње привлаче најмањи, они које су београдске даме носиле пре Другог светског рата, по сунцу и киши. Татјана се неких сећа још из мамине радње. Неке није освежила, јер су потпуно аутентични, изгледају као пре педесет или сто година, а неке је пресвукла и прелакирала, изгледају „филмски“.

Мама је радила и кишобране за филм и позориште, у радњи је остао један прелеп примерак из серије „Бошко Буха“, данас и Татјана израђује посебне кишобране за ТВ серије. Труди се да изгледају потпуно аутентично, што није лако. Довија се, радња последње серије у којој играју њени кишобрани, дешава се 40-тих година прошлог века.

Када је мајка радила, било је свега десетак компанија које су правиле кишобране, били су скупи, али и вредни, трајали су.

„Мама је тада имала посла са пресвлакама, кишобран се носио пар година, па га онда пресвучеш. Не зато што се поцепао, већ ти једноставно досади, хоћеш нешто ново. Замена платна коштала је 20 марака, у динарској вредности, са три пресвлаке месечно, она исплати режије за радњу. Ја бих сада требала да урадим 30“, каже Живковићева.

Толико пресвлачења кишобрана не уради ни за две године, али ако неко жели да освежи овај аксесоар, то је увек занимљив, често и раритетан примерак. Сада је другачије време, ново доба, инстант доба, са инстант кишобранима.

„У то време се радило све да је квалитет. Народ није био толико размажен да мора да има малу, лагану ствар, размишљало се на другачији начин, купиш нешто да имаш, да ти траје. Данас хоћемо да имамо лаган кишобран, а да нам траје, па то не може. И ово што има декларацију, „несаломиво“, опет ми донесу на поправку“.

Да би радња опстала, сада сви у породици морају нешто да дају, труд, рад, па и новац, јер често не може да се заради за режије, али све их одржава љубав према овом необичном занату, то није посао, већ њихов начин живота.

Ћерке Татјане Живковић су биле за то да се традиција настави, оне су и нашле нови локал у Балканској 20., улици у којој има још радњи које негују старе занате. И оне умеју да поправљају кишобране.

„У радњи су од рођења, не стиде се занатлија, чак се и њиховом друштву то свиђа. Радњица у Вишњићевој је имала другачију душу, имали смо степенице, па се они поређају, свима је то било јако занимљиво. И мом друштву у основној школи, мама увек спреми храну, јер нама је радња била друга кућа“.

Докле ће моћи да плаћају кирију, не знају, од државе је покушавала да добије локал на коришћење, да би се занат сачувао, али поправка кишобрана у Србији се не третира као стари занат, јер се посао од почетка до краја не ради рукама. Татјана и њена породица живе у нади да ће се то променити.

„Волела бих да наставимо, има свести о томе, народ жели да има своје кишобране, а све више желе да имају сунцобране, због штетног дејства сунца. Имам доста заинтересованих жена које своје постојеће кишобране преправљају у сунцобране“.