Могао је Јаник Синер да буде скијаш или чак фудбалер, у оба спорта био је одличан, али је одабрао тенис. Од осме до 12. године био је шампион у скијању у својим категоријама, а онда је са 13 година напустио тај спорт и више се посветио тенису.
Међу млађим играчима Синер је важио за једног од најталентованијих, мада је касније упао у сенку Карлоса Алкраса, који за њега није био непобедив.
Чекао је Италијан своју шансу коју је претходно испустио два пута у Мајамију и дочекао је коначно у Торонту где је од почетка мастерса наговештавао да је дошао да се покаже у најбољем светлу и да пуца од самопоуздања на терену.
У првом колу победио је Матеа Беретинија и вероватно постао први тенисер који се свом противнику извињава што га је победио. Старији сународник тада га је погледао са пуно поноса и питао га „Због чега“ јер заиста Јаник нема због чега да се извињава, једноставно одиграо је изванредан меч. Међутим то поштовање које гаји према искуснијим играчима увек га је пратило као једна од бољих особина.
Енди Мари предао му је меч, а онда је у четвртфиналу елиминисао изузетно мотивисаног Гаела Монфиса. Колико је сазрео за мастерс титулу показало је полуфинале у ком је савладао Американца Томија Пола који је претходно елиминисао Карлоса Алкараса.
У финалу је Италијан играо тако да се стиче утисак да је играо прво коло против квалификанта, а не меч са титулу против 17. тенисера света.
Разменили су Јаник и Алекс по два брејка у првом сету, али је и трећи направио Италијан који је потом у другом сету заиграо одлично. Повео је са 5:1 уз два брејка предности,а онда рутински дошао до победе.
Направио је Синер много грешака, али све је падало у воду када би послао силовити винер. Заслужено, коначно је подигао мастерс трофеј и то пред УС Опен на који ће стићи, оправдано, пун самопоуздања.
То самопоуздање могло би да кошта Новака Ђоковића који ће уколико дође до сусрета са Италијаном морати добро да се спреми. Српски ас и Синер могли би да се сретну већ у четвртфиналу мастерса у Синсинатију.