Ови тешки тренуци су одскочна даска за развој дронова, укључујући и цивилне беспилотне летелице. Каква је њихова зависност од компоненти из Кине у овом тренутку?
- У складу са тим што је беспилотна авијација система (БАС) у Русији нова, наравно, да се на тржишту користе и увозне компоненете. Међутим, то не говори о томе да немамо довољно компетенција и произввођача. Тренутно радимо на комплексном раду у смањењу зависности од увозника.
Да ли је Русији неопходна сто процентна технолошка независност и када се она може постићи?
– Мислим да је потребна. Укључујући инвестиције у капацитетима за производњу дронова и висок ниво конпетенција, заиста можемо да постанемо озбиљан глобални играч на тржишту цивилних дронова.
Постоје беспилотне летелице (БПЛА), а постоји и БАС – беспилотни авиациони систем, који може да буде и нискоорбитални сателит и дрон.
Тренутно је таква ситуација да се поклапају жеље тржишта са жељама државе. Заједничким радом можемо да формирамо високо развијену индустријску грану БАС. Рокови за производњу дронова ће бити утврђени тек на јесен у складу са националним пројектима.
Недавно је било речи о могућем укључивању популарних контактних сочива „Aкуву“ на листу паралелног увоза, компанија је извршила испоруке. Руси сумњају у валитет домаћи сочива, шта ви мислите о томе?
- У Русији мамо девет произвођача контактних сочива, укључујући оне који своје производе испоручују у околне земље, као што је на пример, фирма „Конкор“. Неко прави мека сочива, неко тврда, а неке компаније обе врсте сочива. Што се тиче њиховог квалитета, државни систем их класификује на следећи начин: ако је производња дозвољена она је априори квалитетна. Купци одлучју који су производи бољи или гори, домаћи или страни.
У првом кварталу 2023. године је обим производње контактин сочива порастао за 10,5 одсто. Што је више захтева за тим производима, то ће више расти и квалитет.
Важно је да у руским компанијама постоје слободни капацитети за производњу интраокуларних сочива које већином куповати државне медицинске организације.
Да ли се са афричким земљама разматрају заједнички пројекти и у којим сферама?
– Да, у широком спектру. На пример, компаније „Русал“, „АвтоВаз“, „Росатом“ одавно сарађују са афричким колегама и тренутно раде на већем присуству на том тржишту. Неке од наших металуршких компанија раде на стварању транспортне теретне компаније у Западној Африци. Постоји и велики пројекат који је повезан са руском индустријском зоном у Египту. Велика је листа потенцијалних учесника, од прехрамбених компанија до машинских предузећа, па до произвођача опреме за климу.
У будућности се очекује повећање извозних могућности наших компанија у сегменту минералних ђубрива, металургије, дрвне индустрије и низа других праваца у индустрији, укључујући аутомобилску индустрију, технику за пољопривреду и путеве, као и у нафтно-гасним машинама и опреми за фарме. Спектар сарадње је широк, али обим пројеката се првенствено ослања на потражњу.
Сматрам да је неопходно формирати неку врсту руско-афричке трговинске компаније.
Да ли Министарство трговине Русије разматра формирање таквих механизама?
- Наравно. Потребно је много урадити јер је то велики изазов за нас. Могу рећи да је то за нас спољноекономски „стартап“. Планирамо да прилагодимо мере подршке међународном транспортном коридору „Север-Југ“ и радимо на стварању логистичких чворишта у Африци.
Раније сте говорили да је Африка велики ризик, али је велики новац у питању. Зашто тако мислите?
- Мислио сам на процене међународних рејтинга, које нису увек високе. Мислим да стварни ризици нису толико велики. Нама тржишта у Африци одговарају у смислу специфичности производа које извозимо.
По Вашој процени, колико је порастао извоз руских производа у Африку?
- Извоз у Африку је порастао за 40 одсто у односу на прошлу годину.
Како се може решити проблем дисбаланса?
- Потребно је или прећи на јуан, драхме и друге независне валуте, или повећати увоз неких производа у Русију.
У Египту се развија пројекат Руска индустријска зона. Према актуелним подацима, које компаније би хтеле тамо да промовишу своје производе?
- Главна ствар је инфраструктура. Распон компанија које би желеле да раде у индустријској зони је велик. Модели изграђени по принципу јавно-приватног партнерства овде неће моћи да функционишу, јер Египат има строге регулаторне захтеве да то буде државни пројекат.
Компаније добијају низ преференција, локализујући своју производњу у Египту. На пример, када се испуне услови локализације од 30 одсто, оно што је произведено на територији индустријске зоне ће добити статус – направљено у Египту („Made in Egypt“), што ослобађа од плаћања царина при извозу производа у земље из Африке, Блиског Истока, Европе, Латинске Америке и других држава које су у трговинским споразумима са Египтом, а којих је укупно више од 70.