Физичари су постигли велико откриће коришћењем дијамантског наковња за компримовање гвожђа у облик за који се верује да постоји дубоко у Земљином језгру. Добијена супстанца, позната као хексаферум или епсилон гвожђе(ϵ-Fe), стабилна је само под огромним притисцима.
Физичари сматрају да ова посебна фаза гвожђа чини значајан део Земљиног језгра, а разумевање његових особина могло би да расветли разлоге који стоје иза варијација у правцу текстуре језгра, које се називају анизотропија.
Изазов у разумевању Земљиног језгра лежи у реплицирању њених услова, с обзиром на то да површинско окружење карактерише много нижи атмосферски притисак. Међутим, коришћењем дијамантног наковња и применом топлоте, истраживачи могу да симулирају сценарије високог притиска за краће време.
Физичар Ањез Дувал и њен тим са Универзитета Парис-Сацлаи у Француској позабавили су се тим проблемом постепеним преласком са ферита, или алфа гвожђа, које постоји при атмосферском притиску, на хексаферијум. Обично, примена високог притиска на ферит доводи до његовог разбијања у неупотребљиве ситне кристале, ометајући проучавање његових еластичних својстава.
Дувалин приступ укључивао је постављање феритних кристала унутар дијамантног наковња у вакуумском грејачу. Притисак је подигнут на 7 гигапаскала, а температура на 800 Келвина (537 степени Целзијусове скале), што је довело до међуфазе гвожђа зване аустенит или гама гвожђе. Ова међуфаза је глатко прешла у хеxаферрум при притиску између 15 и 33 гигапаскала на 300 Келвина (27 степени Целзијуса).
Користећи синкротронски сноп у Европском постројењу за синкротронско зрачење, научници су анализирали својства хексаферума. За разлику од тренутног разумевања Земљиног језгра заснованог на сеизмичким подацима, који откривају разлике у ширењу акустичних таласа, студија је имала за циљ да утврди стварни састав језгра и његов одговор на такве таласе.
Дувалин тим открио је да еластичност хексаферума варира у правцу, при чему се таласи шире брже дуж одређене осе. Ова зависност од смера остаје конзистентна чак и током флуктуација притиска, што указује на њено понашање у екстремном окружењу унутрашњег језгра, која доживљава притиске до 360 гигапаскала. Ово откриће је у складу са запажањима кретања сеизмичких таласа унутар наше планете.
Резултати истраживања, објављеног у часопису „Физикал ривју летрс“, сугеришу да би методологија тима могла да послужи као драгоцено средство за стицање увида у ванредне услове који превладавају у Земљином језгру, преноси Сајенс алерт.