Искуство за памћење: У Жичи се осећа духовна снага руског и српског народа

Ово за Спутњик каже Анастасија Макарова, студенткиња из Русије која у Србији борави у кампу Центра руског географског друштва.

С њом смо разговарали у Жичи, након што је сазнала да се једина фреска цара Николаја Другог Романова у нашој земљи налази у том манастиру, да су власти 1945. наредиле да се се прекрије, да је тајна њеног постојања више од пола века била строго чувана међу монахињама.

„Мој отац, руски новинар и историчар Игор Макаров, писао је на српском језику, он је био Балканиста. Можда сте чули за његову књигу „Забрањена истина о сарајевском атентату“, одлучила сам да наставим његовим путем, зато сада учим српски, скоро годину дана. Већ сам била у Србији са оцем, али ово искуство ми још више значи“, каже Анастасија која студира међународне односе на државном универзитету у Санкт Петербургу.

Центар руског географског друштва у Србији, у сарадњи са Београдским универзитетом, девету годину за редом у нашој земљи је организовао студентски камп у коме заједно уче млади из Србије и Руске Федерације. Студенти ових дана обилазе важне тачке руског и совјетског наслеђа из 19. и 20. века, али и природне лепоте и културна добра наше земље. Спутњик им се придружио на делу тог путовања.

Експедиција је кренула из Београда, прва тачка на којој смо се зауставили, Лештане, споменик палим борцима југословенске и црвене армије. Да би се сачувала успомена на пале за слободу, Центар је откупио део земљишта на коме је и о њему брине. Млади пажљиво читају свако име на овом споменику, неко је бранио своју кућу, у овом селу, далеко од свог, и није се вратио, треба да се изговори његово име.

У специјалном возилу ове мисије одмора нема, возач и вођа експедиције, директор Центра руског географског друштва у Србији, професор Географског факултета Мирољуб Милинчић, непрестано прича о местима која повезују историју Срба и Руса, али се осврће и на сваку важну географску тачку Србије.

Питања су добродошла, преводиоца нема, јер већина студената који су стигли из Русије овог лета говори српски језик, иако им изучавање језика није примарно.

Софија Жујкова управо је завршила магистарске студије историје на Московском државном универзитету Ломоносов, бави се историјом јужних Словена, односно историјом бивше Југославије.

„Специјализирала сам историју Србије 20. века, знам да то сада можда и није популарна тема, мислим на социјалистичку Југославију, али за мене је била интересентна, јер је та социјалистичка база ипак још једна основа нашег препознавања, то нам је заједничка тачка, обе земље имају то искуство, то је нешто што нас уједињује, звучи чудно, али то је чињеница“, каже Софија.

Она је четврти пут у Србији, али до сада није била на југу, зато, каже, посебно ужива у природи, у прелепом крајолику, планинама;

„Уживам и у посетама важним историјским објектима, и оним посебним, српским манастирима. Стварно осетиш нешто духовно ту. Волела бих поново на Копаник, јер кад смо били горе, била је магла, али и у манастир Светог Романа. И тамо сам нешто осетила, можда и превише, не знам зашто, али тако је“, каже млада историчарка.

Пут нас води кроз предивне пејзаже Нишавског округа, на узвишењу, у селу Горњи Адровац, у општини Алексинац, налази се још једна важна тачка коју смо посетили.

Домаћини знају, а Руси су изненађени, Лав Толстој је у роману Ана Карењина инспирацију за лик Вронског нашао у пуковнику Николају Николајевичу Рајевском. Црква Свете Тројице је подигнута 1903. године на месту где је у српско–турском рату као добровољац погинуо Рајевски.

Свештеника нема, али је црква увек откључана, неко је запалио свећу. Одлазимо. На гробу Рајевског остаје бела ружа.

Српско – турски рат важан је део заједничке историје, па настављамо по његовом трагу, до градског парка Брђанка код Алексинца. Русија је подржала одлуку Милана Обреновића да уђе у рат са Турцима, па су у тој земљи позивали и добровољце за помоћ Србији. Један од првих био је генерал Михаил Черњајев који је дошао у мају 1876. године, примио српско држављанство и постао српски генерал.

„То је била Моравска дивизија, генерал Черњајев је заправо постао министар војни, био је главнокомандујући српске војске. Када су ратне операције завршене, заинтересовао се за свесловенску идеју, формирао је покрет у Бугарској. Године су пролазиле, видео је да нема никаквог облележја, вратио се у Србију, дошао је и лично помогао да се овај споменик подигне, била је велика свечаност, краљ Милан је послао делегацију“, објашњава вођа експедиције, професор Милинчић.

Несвакидашње велики споменик за Србију, висок 12 метара, на врху украшен крстовима од белог мермера, са натписима на српском и руском, снимљен је дроном, како би га виделе и колеге које су остале у Русији.

Једна од најстаријих институција у Руској Федерацији Руско географско друштво, у камп у Србији ове године послало је и свог саветника за међународну сарадњу, младу Анастасију Тимофејеву, која каже да јој се посрећило да и она дође, пуна је утисака.

„Посебно нас радује кад има таквих људи као што су ови у кампу у Србији. Има људи који се толико интересују за неку државу, да су спремни за све. Прећи ћемо хиљаде километара, али посебно је важно што идемо траговима догађаја у којима су учествовали наши сунардоници, Руси. Заправо, на овом путовању проучавамо и нашу историју, упознајемо нашу земљу ван њених граница“, каже Тимофејева и додаје да српске студенте ускоро очекује нова, јединствена тура Русијом.

Рина Катикова, девојка која у овогодишњем кампу Центра руског географског друштва углавном ћути, упија знање и фотографише у Србију је стигла са Политехничког универзитета у Санкт Петрбургу, где студира на факултету за грађевинарство. Пристала је да каже неколико речи за Спутњик, судбина је, каже, на њену срећу, хтела да поново дође у Србији, по трећи пут.

„У Србији ме највише привлачи природа, али и људи, њихова искуства која се преносе са колена на колено, искуства која се преносе на нова поколења. Природно, желимо да искористимо искуство из ове земље и да га пренесемо у своју“, каже.

Многа ће искуства Рина и њене колеге понети у Русију, спавали су подно планине једног од најлепших националних паркова у Европи, јели у локалној кафани највеће пљескавице које су видели у животу, смејали се пошалицама домаћина из подкопаоничких села, пили њихову домаћу ракију од шљиве, прихватили њихов загрљај. Видели да су им у Србији сва врата отворена, искуство које су доживели само у овој земљи.