Поворка страдалника из Љешанске нахије, Бјелопавлића, Зете, Подгорице и Никшића, сабрала се на страдалном парчету крновске земље на којој су 25.августа 1944.године побијена дјеца од 18 до 25 година. Најстарији у Пуку бројао је 31 годину. Скоро осам деценија се ћутало о овом злочину који је направила Седма црногорска партизанска бригада. У подножју Лобање главе постављен је крст јасеновачких жртава, дар владике Јована, пакрачко-славонског, који ће сведочити о још једној братској трагедији.
„Овај мученички јасеновачки крст је симбол најдубље заједништва нашег народа Нерукотворени спомен је памћење, захваљујући онима који га негују, а највише то чини Црква Христова. Памтимо због њих који су дали своје животе. Гроб није последња станица. То ће да каже Бог. Чекамо милост његову”, казао је владика Методије. Он је и нагласио да је настрадала младост деценијама била осуђена на заборав, сахрану и гроб.
„Живота нам нема ако се не помиримо, не опростимо“, рекао је владика.
Рођак свештеника Предрага Шћепановића је као гимназијско дете од 18 година погинуо на Крнову.
„Сакупили смо 68 имена од 350. Сви они заслужују право на свећу и гроб. Ова безгробна младост су мученици за веру, а где смо ми ако их заборавимо“, навео је отац Предраг.
Овом догађају није могао присуствовали академик Матија Бећковић, али је упутио писмо које је прочитано:
„Мени се 1990.године писмом јавио Петар Н. Вујовић из Херцег Новог, Топла бб, поводом књиге „Прва црногорска бригада народне одбране“ која се бавила и битком на Крнову. Господин Вујовић био је учесник те битке. Написао је исправку „Нарским новинама“ и Политици наводећи да је та „невероватна борба на Крнову трајала свега један сат“.
„Међутим, четнички пораз био је тежак и неповратан какав одавно нисмо доживели. На бојном пољу су остала преко 350 мртвих преко 180 рањених. Партизани су имали само једног погинулог. А ево о чему се ради. Поменути гвоздени пук није знао да се води борба, а борбе није ни било. Из много неразумљивих разлог пук са око 900 младића упао је у клопку и сви су заробљени. Онда је почело извођење јадних заробљених, невиних младића у групама 10 до 15 и почело је велико стрељање. Испред мене је било још само три групе од по 15 заробљених. Тада се на белом коњу појавио, мислим да се звао командант Зарија Стојовић, и наредио да се престане даље стрељање. Команда је извршена али много, много касно“. И тако он све то описује са детаљима а онда каже да се и даље сећа десетак другова, младића, који су плакали али да не сме рећи њихова имена ради живих и ради потомака. Да не повреди њихову наивност и чедност. Јер ти омладинци или, како су их звали националисти, нису били нимало криви, практично се нису борили ни са ким, а многи нису имали никакво оружје. И описује он гвоздени пук у који је био мобилисан, као и он сам и моли да се тај текст објави под насловом „Проклето Крново“ и са тим детаљима о Гвозденом пуку у којем су била деца прво сакупљена у Толошима у Подгорици а затим ишли пешке до околине Даниловграда. Многи нису ни пушке имали. Тако је дошао тај кобни 25.август 1944.када је на Крнову ликвидирана наша најлепша младост. Не знам да ли је Петар Вујовић у животу, али ето то ми је он написао и послао исправку у новинама. Ја сам писмо сачувао па нека се то данас чује на Крнову за душу његову и његових на правди Бога убијених другова“, навео је Бећковић.
Председник Удружења „Косовски божури од Никшића града“ Илија Миљанић замерио је свим властима у протеклих 79 година које нису смогле снаге да посете косовско стратиште.
Хроничари су записали да се у ноћи између 25. и 26.августа 1944. године није водила битка, већ масакр над младићима који су заноћили поред логорске ватре, или у некој од оближњих трошних колиба. Од укупног броја, спасило се нешто око седамдесет људи и то тако што су били у колибама на периферији, па нису били опкољени.