Велики цивилизацијски задатак: Уводи ли се у Србији пензија за најугроженији део друштва

Иницијатива за увођење института социјалне – гарантоване пензије упућена је од стране Министарства за бригу о селу радној групи за израду Предлога стратегије за унапређење положаја старијих лица у Републици Србији за период од 2024. до 2030. године. Саопштио је то ових дана министар за бригу о селу Милан Кркобабић, истичући да би та гарантована пензија била у износу не мањем од 100 евра, у динарској противвредности и да би се једном годишње усклађивала са трошковима живота. Добијали би је они старији од 65 година који немају никакву пензију и не могу да је добију, а налазе се у зони сиромаштва.

Да ли ће овај, како је Кркобабић рекао, цивилизацијски задатак и једно од полазишта борбе против сиромаштва, коначно од идеје бити преточено у праксу. На то се чека још од 2007. године јер је увођење социјалних пензија било предвиђено тада усвојеном националном стратегијом о унапређењу положаја старих у Србији.

Такав вид помоћи постоји у више од 100 земаља света, али су системи различити, од оних богатих са развијеном социјалном политиком, до земаља либералног економског модела. Тако, на пример, у Канади та социјална помоћ једва покрива трошкове станарине за оне који немају свој стан, док у САД такозвану федералну пензију од око 1.000 долара месечно добијају грађани након што напуне 65 година.

Има ли Србија економске снаге да то сада и реализује? Углавном се помиње цифра од 200.000 људи у Србији старијих од 65 година који не остварују право на пензију, од којих су 85 одсто жене, углавном оне у сеоским домаћинствима. Средства би била издвојена из буџета, а не Фонда за пензионо и инвалидско осигурање, иако већ дуго ту врсту социјалне помоћи сви крсте социјалном пензијом. Кркобабић очекује да до реализације, ако не ове године, дође у наредне две.

Савић сматра да не треба чекати још две године на решавање тог питања и, како каже, боји се да ће се ако се са тим буде одуговлачило прича опет разводњити. Сматра да то треба урадити пре, а не после наредних избора.

Многе земље у свету, посебно скандинавске, имају јаку социјалну политику јер им то омогућава висок БДП, па и у нашој ситуацији, како каже, треба бити реалан колико можемо да оптеретимо буџет Србије.

Савић, кога смо затекли на родном Златибору где проводи свако лето, каже да управо гледа таква старачка домаћинства којих је све више и да су посебно угрожене жене које немају никаква примања. Када биологија учини своје и више не може да се ради, поготово када један од супружника остане сам, онда су то, напомиње он, истински социјални случајеви.

Људи ће можда рећи да ни 100 евра није пуно, али то кажу они који примају и хиљаду евра месечно, каже овај економиста по чијој оцени су потребе оних који немају никаква примања углавном везане за храну.

„Мислим да то треба да буде приоритет државе. У буџету Србије, односно у одређивању новца за те издатке мислим да то и садашња власт , као што су могле и претходне, релативно лако може да издвоји, али нису имали слуха за то. Очекујем да ова власт има слуха и већа је гаранција ако то уради пре избора“, каже Савић.

На питање, да ли ће бити тешко утврдити критеријуме по којима ће се одређивати ко ће стећи право на ту врсту социјалне помоћи, он истиче да је то вишедеценијска бољка Србије јер нема адекватну социјалну политику. Ипак, верује да то у највећем броју случајева не би требало да представља проблем.

Оцени о потреби увођења социјалних пензија не противурече ни у Фискалном савету, који увек строго води рачуна да се Србија простре онолико колико то економска снага и буџет земље дозвољавају.

У предлогу мера Фискалног савета за социјалну и пореску политику за смањење неједнакости и ризика од сиромаштва у Србији, наведено је да се у широј јавности често преувеличава број и материјална угроженост старих лица без пензијских примања, а да подаци заправо показују да у Србији има 115.000 лица старијих од 65 година који не примају пензију.

Од тих 115.000 старих 16.000 њих се налази изнад цензуса за примање новчане социјалне помоћи каква већ постоји услед сопствених прихода из других извора, најчешће од рада. Поред тога, 75.000 старих без пензије живи у домаћинствима где други чланови имају примања изнад доходовног цензуса за новчану социјалну помоћ. Остаје дакле 24.000 лица старијих од 65 година који не примају пензију и чији су дохоци мањи од цензуса за остваривање права на новчану социјалну помоћ.

У Фискалном савету сматрају да је превише ригорозан имовински критеријум који подразумева да лица неспособна за рад да би примала новчану социјалну помоћ не смеју да имају више од једног хектара земљишта у своме поседу. Напомињу да три четвртине од 16.000 угрожених старих лица која не примају новчану социјалну помоћ живе у руралним срединама.

Зато сматрају да је у оквиру постојећег закона могуће знатно повећати имовински цензус у погледу земљишта која старачка домаћинства поседују. Једно од потенцијалних решења је, како сматрају, да се за старачка домаћинствима земљишни услов подигне на 10 хектара земље. Попис пољопривреде из 2012. године показује да је око трећине носилаца пољопривредних газдинстава старије од 65 година, од чега мање од једног хектара има око 30 одсто домаћинстава, а мање од 10 хектара поседује чак њих око 95 одсто.

Сматрају, такође, да би требало укинути законску обавезу плаћања ПИО доприноса за осигуранике пољопривреднике који не поседују земљиште веће од 10 хектара, јер пољопривредници немају интереса да издвајају за пензионо. Социјална пензија би то додатно обесмислила, а већ сада је, како наводе, износ минималне пољопривредне пензије чак и нешто мањи од износа новчане социјалне помоћи за двоје старих лица у домаћинству.