Српска шљива – пада! Нема ни за слатко, а за казан…

То за Спутњик објашњава директор Института за воћарство у Чачку Дарко Јевремовић, који не сумња да ће произвођачи већом ценом покушати да надоместе слабији род. Откупна је тренутно 30-35 динара, а надају се доброј цени, а то, према њиховој рачуници значи да би у откупу на гајбицу истерали неких 50 динара за килограм.

Цена килограма шљиве је ових дана на кванташу била 70 до 90 динара, а на београдским пијацама дупло скупља, од 130 до 150 динара.

Јевремовић каже да су овогодишњем знатно слабијем роду кумовали позни пролећни мразеви, снег у доба цветања, неповољно времена у доба цветања и оплодње, а потом и елементарне непогоде, град. То је резултирало мањим родом шљиве у односу на претходну годину која је била баш родна.

Просек годишњег рода шљиве у нас је, по речима нашег саговорник, око 350.000 тона.

„Рекордне године су 650.000 тона, што смо имали пре неколико година, али углавном се ти приноси крећу између 350.000 и 400.000 тона. Верујем да ће ове године бити негде око 300.000 тона. Морамо да сачекамо да се заврши берба „чачанске родне“, „стенлеја“ и домаћих аутохтоних сорти, као што је „пожегача“, које касније сазревају. Онда ћемо имати потпуне податке које количине су ове године остварене у Србији“, истиче овај стручњак за воћарство.

Поготово, како додаје, што је ситуација доста хетерогена, па тако у региону Чачка, у Западној Србији, у појединим селима има засада који су јако добро родили, а у истом селу оних на којима буквално нема ниједне шљиве на дрвету. Од локалитета је доста зависило да ли је био погођен временским неприликама. Тако је, било мразева, који су за разлику од неких претходних година, другачије деловали. Обично од њих страда воће на нижим надморским висинама, а ове године смо, како објашњава, имали случај да је у вишим пределима дошло до тих позних пролећних инверзионих мразева који су направили велике штете.

Генерално, за западну Србију можемо рећи да је у односу на регион Шумадије и централне Србије род шљиве мањи, јер је ту већи број засада био погођен елементарним непогодама.

„Верујем да ће се мањи род одразити на цену, да ће произвођачи већом ценом наплатити своје производе. Око 80 процената шљиве у Србији се преради у ракију, тако да ће највећа количина плодова тако и завршити. Добар део тога се извезе као свежа, односно као замрзнута на инострана тржишта и један део се преради у суву шљиву“, напомиње он.

На питање, хоће ли мањи род значити и мањи извоз, он каже да је то могуће, али да ипак верује да су се прерађивачи и извозници на време обезбедили како би испунили оно што према уговорима морају да реализују на иностраном тржишту. Сигурно су набављали шљиву широм Србије тражећи је код произвођача код којих је родила.

Колико традиција може да буде важна кад је у питању потрошња шљиве за ракију, говори податак да је ове године српска шљивовица стављена на Унескову листу светске нематеријалне културне баштине.

Он, међутим, истиче да има простора да инострано тржиште прими још више наше шљиве.

„Мислим да када говоримо о свежој шљиви перспективе има јако пуно, као и код суве шљиве. Ту је можда већи проблем обезбедити веће количине за извоз на нека тржишта као што је руско које има захтеве за великом количином суве шљиве, али тражи и константан квалитет“, објашњава наш саговорник.

Србија просечно годишње произведе око 6.000 тона суве шљиве која је некада била један од наших извозних адута. Крајем 19. века само у САД смо извозили 30.000 тона сувих шљива.

То би, можда, за догледно време могла да постане српска шљивовица. Производња ракије је, истиче Јевремовић, у успону у последње две деценије. Производе се јако квалитетне врхунске ракије које постижу високу цену и које се из године у годину све више пласирају на инострана тржишта.

Мислим да ту треба подићи производњу, јер су захтеви тих иностраних купаца када пробају нашу ракију из године у годину све већи, оценио је стручњак за воћарство.