Ипак, све досадашње одлуке биле су минорне у поређењу са оном коју су донели Француз Росо, Турчин Баки и Либанац Нуџам приликом прекршаја на Бориши Симанићу на мечу између Србије и Јужног Судана.
Заиста је велика срећа да поменута тројка неће носити на души српског кошаркаша коме је живот висио о концу после дуела са противничким играчем. Симанић је ушао у игру пред сам крај утакмице, а недуго након што се први пут нашао на паркету, Нуни Омот га је ударио лактом у пределу бубрега.
Судије су гледале снимак и утврдиле су да кошаркаш није имао намеру да га удари, па је утакмица настављена. Међутим, Бориша због болова није могао више да игра. Изашао је са терена и одмах је послат на испитивање на ургентно одељење болнице у Манили, где је током ноћи оперисан.
Оно што је најважније је да се наш кошаркаш осећа добро, све функције бубрега су сачуване, али како је имао тежак операциони захват, Симанић неће моћи да настави да игра на Светском првенству, које је прво велико такмичење у његовој каријери.
Пропуст при фаулу над Боришом само је један од многих судијских грешака на рачун нашег тима. Приметно је да од првог дана наши кошаркаши немају адекватан третман па тако имамо примере константног ударања Богдана Богдановића, или олаког досуђивања техничких грешки нашим играчима у ситуацијама када указују на очигледне пропусте.
Тако је у среду Богдановић морао да отера као капитен Гудурића који се расправљао са судијама јер нису виделе да је играч Судана згазио аут-линију након што му је отео лопту. Пре тога смо и на мечу са Порториком имали примере Николе Јовића и Алексе Аврамовића који су били сурово фаулирани, али ниједан од ривала није добио неспортску грешку.
Тиме је играчима послата порука да могу да бију ривале до миле воље, само је питање има ли то смисла и уопште везе са кошарком. И да ли ће се судијско харанговање зауставити пре него што неко изгуби живу главу?