Виртс је постао астронаут 2000. године, а његов први свемирски лет догодио се 8. вељаче 2010. године када је био дио посаде свемирског брода Ендеавоур. На петој ноћи своје мисије, доживио је нешто што се не виђа свакодневно, преноси портал Дневно.
Јужноатлантска аномалија је појава која укључује масивне бљескове светлости праћене потпуном тишином. Осим што је визуално невероватна, може пореметити електронске уређаје и изложити људе повећаним нивоима зрачења.
Заслепљујући бљесак
Виртс је описао тренутак када је први пут доживио аномалију: “Затворио сам очи и бум! Тај огромни бели, заслепљујући бљесак догодио ми се у очима и нисам ништа чуо.”
Да бисмо боље разумели ову појаву, Виртс је споменуо Ван Аленове радијацијске појасеве, два огромна подручја набијених честица која окружују Земљу.
Сунчеве честице избачене у свемир из Сунчеве површине постају ухваћене у Земљином магнетном пољу и формирају ове појасеве.
Међутим, постоји занимљив детаљ у том систему. Земља није потпуно округла, планета је сферичан с избочинама на екватору због центрифугалне силе узроковане ротацијом. Такође, магнетски полови Земље нису савршено усклађени с њеним географским половима, што резултира нагибом. То доводи до тога да су Ван Аленови појасеви нагнути.
Јужноатланска аномалија догађа се на месту где је унутрашњи Ван Алленов појас зрачења на најнижој висини, изнад јужног Атлантика и Бразила. Иако није опасна за Земљу, сателити и свемирске летелице које пролазе кроз то подручје, укључујући Међународну свемирску станицу, суочавају се с изазовима.
Астронаути се штите од зрачења водом, а уређаји за праћење нивоа зрачења користе се како би осигурали сигурност током свемирских мисија.
“Путници у свемирским летелицама желе да прођу кроз аномалију што је брже могуће на путу до Месеца или других дестинација,“ додао је Виртс за Би-Би-Си.