Да Никола Јокић и Василије Мицић неће играти за репрезентацију Србије због умора, повреда или приватних разлога, сазнало се када је објављен списак играча за Светско првенство. Навијачи су махом замерили и преко ноћи постали песимисти поводом шанси Србије на Светском првенству.
Орлови којима су Јокић и Мицић требало да буду саиграчи на Мундобаскету тада су добро знали да морају да се уздају једни од друге, да не треба да жале никога ко не жали њих, а капитен Богдан Богдановић упутио је јавности важне речи.
„Жао ми је што немамо саиграче, али не бих волео да правим тужну атмосферу. Мајке ми, јако сам срећан што сам дошао“, рекао је Богдановић пред одлазак на Филипине.
Била је то порука која је могла да се прочита на лицима свих кошаркаша Србије који су веровали једни у друге, али јавност и навијачи бојажљиво су испратили Орлове.
Та слика није промкла ни Новаку Ђоковићу, најбољем тенису свих времена, који је без обзира на све веровао у кошаркаше.
„Због временске разлике нисам имао прилику да гледам ниједну утакмицу, али пратим резултате и све што се дешава. Много ми је драго што су у полуфиналу, мало ко је – судећи по новинским чланцима – очекивао да ће они догурати до полуфинала, али ето, показали су да имају квалитет, упркос изостанку неколико врхунских играча. Имају заједништво, вероватно их је ово што се десило с Боришом још више ујединило и мотивисало да догурају што даље. Желим им срећу, надам се да ће ући у финале“, рекао је Ђоковић.
Српски ас је из Њујорка слао подршку Орловима, не само због тога да што даље догурају на Мундобаскету већ и због тога да ментално остану јаки. Новак је објаснио колико је тај песимизам јавности могао психолошки да утиче на кошаркаше.
„Из перспективе спортисте, не волим када се незаслужено неке ствари пишу и раде, и критикују и тако даље. Људи данас у тој инстант култури у којој живимо без довољно објективних информација, људи немају довољно информација о неком случају или ситуацији, а одмах иду да осуде, да кажу или да истакну неко мишљење, а не разумеју колико то има ефекта и утицаја на људску психологију, на све нас, иако ми се трудимо да се изолујемо. Са друге стране, опет, за те момке, битно је да осете подршку нације, да имају људе иза себе. Мислим, ми јесмо кошаркашка нација, знам шта су рекли и Пешић и Јокић и разумем тај део, али верујем да људи воле кошарку, воле спорт код нас и воле да подржавају, поготово репрезентацију. Игре за репрезентацију не могу да се пореде ни са чим другим“, истакао је Новак.
Најуспешнији је у историји белог спорта, али Новак ће заувек жалити што није део колективног спорта само због репрезентације и то вам довољно говори са коликим жаром српски спортисти желе да носе национални дрес.
„Мени је једина моја жал, у свим изборима у животу што нисам део колективног спорта, управо због тог тимског амбијента, али ми у индивидуалном спорту имамо прилику да кроз Дејвис куп и АТП куп играмо за репрезентацију и ја се од срца радујем што ћу бити са својом екипом следеће недеље у Шпанији. Ти тренуци су незаборавни, дружење, тај осећај поноса што носимо ту тробојку на срцу, то је некако, не знам привилегија и част велика“, закључио је Новак.
Српски ас је објаснио из своје перспективе и сигурно су Орлови осетили оно што је и он. Међутим, када су осетили да мало ко верује да ће они играти полуфинале Мундобаскета вероватно се тада појавила слика тог полуфинала у њиховој глави и знали су да Литванија не може да их заустави.
Техника, шут за три, кретња, на папиру су Литванци били савршена екипа, али тај папир српски кошаркаши су поцепали и показали су на своје срце где је поносно стајао грб Србије.
Захвалили су се навијачима и свима који их подржавају, а истина је да их сада сви подржавају, али врло добро они знају да то није био случај када су кренули на Филипине.
У њиховим срцима нема места за љутњу, али има за српски инат, не у негативном смислу већ у оном позитивном, да упркос свему и свима желе да обрадују своју нацију и покажу да та нација може да им верује и када није ту најбољи играч света.
Није важно да ли ће Србија у полуфиналу играти против Канаде или Словеније, није важно ни да ли ће победити или изгубити, важно је само то полуфинале до ког су стигли трновитим путем на коме је било тешких противника попут Литваније, Италије, али и неповерења и ружних коментара.
Орлови, већ сте победили.