„Волео бих да кажем да се најзад фокус ставља на праве ствари, на стрпљење. Ми у два велика такмичења имамо поразе од Италијана, који нам, факат, не леже. Бранимо се иначе тако како бранимо. Имамо резултате у томе. Требало је имати стрпљења и самопоуздања да се истрпи неко попут Италије, ко те на једну утакмицу може добити. Никоме није било пријатно што губимо од њих, али је исто тако чињеница да ми на оба првенства изгледамо изузетно доминантно, добијамо убедљиво противнике. Тешко ће бити са Канадом, нисмо фаворити, напротив. Али, Светислав Пешић који је освојио и последње злато за нашу земљу – заиста још једном, уз помоћ играча и стручног штаба, свима показује како се ради тај посао и како се долази до борбе за медаље на овако великом такмичењу“, констатује Милош за Спутњик.
„Срећа у несрећи тога да не можемо да играмо у најјачем саставу је - лакша расподела улога. Веома је јасно који играчи су кичма и носиоци, а који играчи имају те пратеће улоге које су изузезтно важне. Видело се то и против Литваније кроз улоге Огњена Добрића и Алексе Аврамовића и свих тих играча који су добили шансу да се боре у националном тиму“.
„Дефанзивни системи у нашем тиму су јасни. Гледа се да се пик ен рол играч тера на слабију руку током пика. И тиме се ти играчи који се тешко бране један на један, бране тимски. Кроз ту чињеницу да нису у зони комфора. Наравно, дешава се и да играчи немају слабију руку, али се кроз аналитику и припрему меча зна како се брани који играч. Нашој репрезентацији леже екипе које имају високе центре, тешкаше, сидраше, који не шире, који не отварају поп, не отварају другу страну. Значи који воле да заролају ка кошу. Зато нам је Валанчијунас онако легао, а Милутинов одиграо сјајно. Ту је била превага против Литваније“, каже Исаков Ковачевић.