Док су љубитељи америчког начина играња кошарке ламентирали над чињеницом да тамошњи шампион неће бити у тиму Србије, да још један који је освајао Европу двапут жели да се опорави и такође крене пут Америке – неки људи су радили неки посао.
Нулта тачка, у таквим околностима недостатка врхунских појединаца, једино решење за стручни штаб Србије је било да се постави систем.
Селектор Пешић је са својим сарадницима прокламовао идеју од првог момента, виђена је већ на Акрополис купу, жеља да се игра кошарка у свом основном смислу тимског спорта, са намером да се тражи најбољи могући шут у нападу, а да у одбрани влада френетичност и фокусираност на највишем нивоу.
Како је то тада, а и потом изгледало, могли сте да читате на страницама Спутњик спорта, где смо се бавили кошарком, док се около причало којешта.
Кошарком су се бавили играчи, селектор и његов стручни штаб, много отказа је условило састав тима, а то је значило само једно – да се мора играти тимски.
Улоге су подељене, долазак Стефана Јовића је употпунио дефицитарну позицију плејмејкера, што је употпунило коцкице за систем који је стручни штаб припремио, а који се помало и климао током првенства.
„Чим не играмо наше системе у нападу, онда је циркус на терену! Играјте чисте системе и нападните кош и они ће направити фаул“, говорио је селектор на једном тајм-ауту.
И схватили су све, после новог бродолома против Италије, два дана пошто је тим остао без једног члана, Борише Симанића, догодила се промена, капитен Богдан Богдановић се сетио како је играо у Партизану и Фенербахчеу, вратио се на та подешавања и постао прави вођа екипе.
Подела улога је у тим моментима дошла до изражаја, а свој зенит је достигла у полуфиналу против Канаде – Алекса Аврамовић је крао све што је могао да украде! Огњен Добрић је погађао своје флоутере и тројке, Марко Гудурић је био фактор стабилности, Никола Милутинов сила под обручима, Стефан Јовић командант игре, Дејан Давидовац „лице из сенке“, Филип Петрушев права измена, Вања Маринковић одбрамбени и шутерски специјалац, Никола Јовић младалачки инспирисан, Душан Ристић најбољи пријатељ свакога ко се нашао на терену.
А срце? Срце је било у свима њима, рањено срце због онога што је доживео Симанић, али срце ратника и бораца које пумпа најјаче када је то најпотребније, али уз сталну контролу главе да ствари не би отишле низбрдо.
Срце је велико као Алексина жеља да ухвати сваку лопту, а глава је паметна као сваки Богданов потез спуштања руку и смиривања еуфорије после поена, иако сви знамо да би заурлао због сваког и свима показао како се стварно осећа.
Али, има времена за то, није ништа готово, као што је Аврамовић рекао – екипа има још гаса, нико није уморан, а како и да буде, следи финале Светског првенства за кошаркаше Србије, за земљу кошарке!