Не може се рећи да је то реално и нормално за земљу која је по броју становника мала.
Гледајући период после санкција, присетићемо се Атине 1998. године, присетићемо се победа над Америком и Аргентином у Индијанаполису где је наша земља одбранила титулу првака света, сетићемо се и успеха Србије и сребра Александра Ђорђевића 2014. године, а сећаћемо се и Маниле како год да се заврши.
Нажалост, сећамо се и 2006. године као најлошије у овом веку, а сећамо се и 2010. и једне од највећих крађа у историји кошарке у Турској и оне срамне утакмице у полуфиналу, затим и пораза од Литваније у мечу за треће место.
Можда на Олимпијским играма нисмо блистали (ако изузмемо Рио де Жанеиро 2016), били смо одлични и на Европским првенствима (злато 1995 и 2001, сребро 2009. и 2017), али на Светским првенствима заиста бриљирамо.
И имаћемо шансу за ново злато!
Јако је важно истаћи једну ствар: Србији је било много битно да дође до медаље ове године. Заређали су се неуспеси.
После Евробаскета 2017. и сребра Србија шест година није знала за медаљу. Настала је суша, све је мирисало на период од 2002. до 2009, али као што је тада Дуда Ивковић оживео нашу кошарку, тако је сада Пешић медаљом вратио Србију у сам светски врх.
Тамо где Србија, ако не можда радом, онда у најмању руку вољом и љубављу према кошарци - заслужује да буде.
Није лоше да се у овим тренуцима подсетимо да смо светска кошаркашка велесила. Да се подсетимо и то добро урежемо у памћење, пред наредне изазове, посебно Олимпијске игре у Паризу.
И да мало ставимо под знак питања речи чувеног Мирослава Муте Николића: Па, није баш ово све нормално.
Учинак наше репрезентације на Мундобаскету после санкција:
1998 – злато
2002 – злато
2006 – 15. место
2010 – четврто место
2014 – сребро
2019 – пето место
2023 – злато/сребро