Вични и сабљи и перу: Шта откривају ретке књиге српских официра

Често се заборавља да су официри у тадашњем друштву представљали истинску друштвену елиту, како подсећа историчар Милош Ковић.

Вични сабљи и перу

Од њих се очекивало да буду вични и сабљи и перу. Највиши официри су били школовани у иностранству и говорили су стране језике. Поред војног образовања, имали су часове плеса, мачевања и јахања. Држава је бринула o њиховом материјалном стању, па чак и о њиховим женидбама и браковима.

У фонду Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ могу се пронаћи ретке, широј јавности непознате књиге које су писали српски официри – више од 300 наслова сведочи од њиховом доприносу култури, науци и просвети.

У књизи „Методе за решавање тактичких задатака“ војводе Петра Бојовића пронађена позивница за војни бал у официрском дому који се налазио у садашњој згради Студентског културног центра

Занимљиво је, каже за Спутњик Игор Живановић из Универзитетске библиотеке, да војвода Степа Степановић, иако је учествовао у свим ратовима, није оставио писано дело иза себе.

Зато се много може сазнати из књига војводе Живојина Мишића – „Моје успомене“ и „Стратегија и вештина ратовања“ и војводе Петра Бојовића – „Одбрана Косова поља“ и „Методе за решавање тактичких задатака“ у којој је Живановић недавно пронашао и позивницу за војни бал у официрском дому који се налазио у садашњој згради Студентског културног центра.

У овом фонду су и две књиге Радомира Путника „Служба ђенералштаба“ са потписом армијског генерала Крсте Смиљанића, једног од најугледнијих војних стратега и неимара, као и „Упут за дезинфекцију“ лекара Ђорђа Протића, санитетског генерала, професора Медицинског факултета, оснивача и управника Војно – хигијенског завода и управника Главне војне болнице у којој је приказао „српско буре“ – импровизовану направу која се користила за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију у Првом светском рату.

Књига „Упут за дезинфекцију“ лекара Ђорђа Протића

Официри - академици

Мање је познато, напомиње Живановић, да су тројица официра били чланови Српске академије наука и уметности - Живко Павловић, Јован Мишковић и Стеван Бошковић:

„Павловић је после Првог светског рата изабран за члана САНУ на предлог Јована Цвијића за 'заслуге у области војних наука и ратоводства', а Стеван Бошковић је био најпознатији српски геодета, топограф и картограф. Школовао се у Русији. Био је начелник Војногеографског института на коме је основао нижу и вишу геодетску школу. Са руског је превео главне астрогеодетске уџбенике“.

„Буквар војничког здравља“ Владимира Станојевића нико није отворио више од једног века

Изненадио се Живановић када је открио да „Буквар војничког здравља“ Владимира Станојевића нико није отворио више од једног века:

„Војни лекар, санитетски бригадни генерал југословенске војске, хонорарни професор Медицинског факултета и оснивач Музеја српског лекарског друштва дао је и прве савете о здрављу ђака основних школа у форми питања и одговора и написао најдетаљнију историју српског војног санитета – књигу која се и данас користи“.

Руком писан уџбеник

Куриозитет је и „Војна географија“ коју је дивизијски генерал и професор на Војној академији Миливоје Николајевић написао руком.

„Војна географија“ коју је дивизијски генерал и професор на Војној академији Миливоје Николајевић написао руком

Скреће пажњу наш саговорник и на књигу „Уздаси из туђине, слике живота наших војника у Бизерти“ генерала, професора Војне академије и војног теоретичара Емила Белића коју је поклонио свом брату Александру Белићу, српском филологу, председнику САНУ и ректору Београдског универзитета:

„На почетној страни књиге налази се фотографија адмирала Гепрата у знак захвалности јер се као командант француске војске у Тунису успротивио врховној команди и самоиницијативно сместио српске војнике у град уместо у пустињу и наредио појачано следовање храном пошто је видео да су исцрпљени и слаби. Том одлуком је спасио хиљаде војника. Лично их је готово свакодневно посећивао. Приликом посете Београду 1931. године десетине хиљада људи га је дочекало на железничкој станици. У једном тренутку су га подигли на рамена и носили до Славије. Тако је улица поред Вазнесењске цркве добила име по адмиралу Гепрату“.

Ратна сећања и родољубиве песме

Чува Универзитетска библиотека и књигу „Наше последње победе“, збирку ратних сећања Станислава Кракова, официра, новинара, књижевника, редитеља, носиоца 18 страних и домаћих одликовања, који је желео да сачува сећања на своје другове борце са којима је проводио сваки дан.

Српски официри су били и писци и песници

„Немам намеру да пишем историју пробоја, нити тражим у њој значајне датуме и најлепше подвиге. Желим да оживим само историју једне чете, често само једног вода или једне десетине са којом сам био и да дам искрено преживеле тренутке. Пишући историју неколико десетина малих, незнаних људи, војника и добровољаца, великих својим делима, жалим једино што је време избрисало њихова имена из сећања, те не могу довољно да се одужим њиховој успомени“, пише Краков.

Међу официрима је био и лекар Александар Марковић, који је у Бечу завршио специјализацију из области хирургије, потом у Бечу и Цириху из области радиологије и физикалне терапије, као и генерал Иван Павловић који је био један од оснивача Историјског друштва у Новом Саду, утемељивач Српске књижевне задруге, Српског географског друштва и Друштва „Свети Сава“.

Док је Павловић у својим књигама, писаним на основу бележака и дневника које је водио за време ратова, војнички прецизно дао податке о кретању трупа и заузетим котама, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић писао је родољубиве и политичко ангажоване песме и остао упамћен као аутор песме „Изгнаници“ познатије под насловом „Креће се лађа Француска“.

Више од 300 књига сведочи о доприносу српских официра науци, култури и просвети

Писао је песме и ћеркама, синовима, супрузи, оцу, а у предговору књиге „За отаџбину“ из 1936. пише да је „нову државу потребно подићи на пиједестал предратне Србије којој се сви други лични обзири имају да жртвују са геслом 'Отаџбина изнад свега'“.

Одликовања генерала и регента на груди поручника

„Рат је остао у мојим успомена као сан који не би требало више да се понови и ако сам ја у својој 27. години постао мајор за ратне заслуге“, завршава своју аутобиографију „Кроз сјај и сенке рата“ Михаило Маџаревић, најмлађи мајор у историји српске војске и један од највећих јунака Првог светског рата.

Игор Живановић и о њему има занимљиву причу:

„Током борбе на Кајмакчалану Бугари су са положаја Кучков камен наносили велике губитке нашим снагама па се једног дана на бојном пољу појављују војвода Живојин Мишић, француски генерал Сарај и регент Александар. Притрчава им поручник Маџаревић и тражи дозволу да се он опроба на Кучковом камену. Мишић одбија. Овај инсистира. Сарај му даје дозволу јер „кад већ луди Србин хоће да гине ко сам ја да га у томе спречим“.

Михаило и његов наредник, наставља Живановић причу, узимају бомбе и усред дана, крену ка митраљеском гнезду, прво преко потока, па преко чистине пузећи, па узбрдо.

„Митраљез, који је до тада звекетао као блесав, сада се није оглашавао. Наједном неколико експлозија и котрљање Мике Маџаревића и његовог саборца низ падину. Кучков камен више није препрека. Дотрчавају до забезекнуте заповедничке тројке, рапортирају. Потрешени регент, будући краљ, са својих груди скида Карађорђеву звезду и качи је на Микине груди. Генерал Сарај, који је остао без текста питајући се због чега он у својој војсци нема овакве јуначине, са својих груди, као и српски краљ, скида орден Легије части“.

Књига Петра Бојовића