Као да смо претплаћени на сребро, што није лоше за једну тако малу, али изузетно талентовану и спортску нацију.
Све је почело давне 2009. године на Евробаскету када су Србију у финалу зауставили моћни Шпанаци. Чекали су Орлови пет година на нови лет до финала што се догодило 2014. године на Мундобсакету, да би нам исти ривал пресудио и на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру.
Није се дуго чекало на ново финале у режији српских кошаркаша који су понос нације. Наредни испит и нова борба за злато уследила је на Европском првенству 2017. године, када су нас надиграли Словенцим са тада, младим и надолазећим суперстаром светске кошарке Луком Дончићем. То је можда и пораз који највише боли, као и овај од Немаца у Манили, где су „панцери“ имали подршку судија у походу ка златној медаљи.
Борили су се свим срцем Богдан, Милутинов, Аврамовић и остали српски кошаркаши, али је поново око врата завршило сребро уместо злата.
Када је селектор Србије Светислав Пешић у питању, њему је ово био први пораз у финалима у каријери.