Свемирски телескоп НАСА Џејмс Веб недавно је одредио брзину ширења свемира, дајући резултате који су у складу с мерењима свемирског телескопа Хабл. Иако то сугерише да су Хаблови подаци тачни, и даље постоји неслагање у мерењу ширења свемира.
Шта је Хаблова константа
Хаблова константа (H0) представља брзину ширења свемира, а њена тачна вредност остала је недостижна због различитих метода мерења. Један приступ укључује анализу остатака раног свемира, као што су космичко микроталасно позадинско зрачење и замрзнути акустични таласи.
Друга метода подразумева мерење удаљености до објеката с познатим интринзичним сјајем, као што су супернове типа Iа и променљиве звезде цефеиде. Променљиве звезде су назване по звезди Делти у сазвежђу Цефеју, које имају нестабилну структуру, због чега пулсирају, пренео је „Сајенс алерт“.
Наведене методе доследно су давале противречне резултате, при чему је једна показала брзину ширења од око 67 километара у секунди по мегапарсеку, а друга око 73 километра у секунди по мегапарсеку, што доприноси Хабловој тензији, односно разлици у вредности Хаблове константе.
„Варијабле цефеида су златни стандардни алат за мерење удаљености до галаксија удаљених милионима светлосних година, што је кључно за одређивање Хаблове константе“, објашњава астрофизичар Адам Рис са Научног института за свемирски телескоп (STScI) и Универзитета „Џон Хопкинс“.
Међутим, добијање тачних података о варијаблама цефеида било је изазовно, поготово јер се звезде у далеким галаксијама често чине близу једна другој.
Свемирски телескоп Хабл намеравао је да реши тај проблем користећи своју супериорну резолуцију видљиве таласне дужине за разликовање појединачних варијабли цефеида. Међутим, посматрања телескопа била су ограничена његовом немогућношћу делотворног приступа близу инфрацрвених таласних дужина, остављајући неке податке несигурним.
Џејмс Веб на прагу решења мистерије
Насупрот томе, JWST, моћни инфрацрвени телескоп, превазишао је та ограничења. Рис и његов тим користили су JWST за посматрање 320 варијабли цефеида, значајно смањујући шум у подацима у поређењу с Хабловим посматрањима. Запањујуће, одређивања удаљености из оба телескопа су се подударала, сугеришући да се Хаблови подаци не могу одбацити, као и да Хаблова напетост и даље постоји.
Узрок те напетости остаје загонетан, с тамном енергијом, неидентификованом силом која наизглед убрзава ширење свемира, као једним од водећих осумњичених чинилаца. Ипак, JWST-ова мерења приближавају астрономе решењу те мистерије.
„С Вебом који потврђује Хаблова мерења, Вебова мерења пружају најснажнији доказ досад да системске грешке у Хабловој фотометрији цефеида не играју значајну улогу у садашњој Хабловој напетости“, каже Рис.
Последично, интригантне могућности остају отворене, продубљујући мистерију која окружује Хаблову напетост.
Студија везана за наведено истраживање прихваћена је за објављивање у часопису The Astrophysical Journal, а тренутно је доступна на репозиторијуму arXiv.