Велика црвена пега, у чији пречник би могле да стану две планете попут Земље, украшава површину Јупитера више од 300 година. Овај огроман антициклонални вртлог карактеришу ветрови брзине и до 400 километара на час.
Међутим, мегаолује нису ексклузивно Јупитеров феномен, закључак је нове студије коју су спровели истраживачи са Универзитета Калифорније у Берклију, објављене у часопису „Science Advances“.
Мегаолује на Сатурну
Сада је откривено да се у атмосфери Сатурна — иако мекше и мање шарене од атмосфере гасног гиганта — такође дешавају мегаолује које могу да трају деценијама.
Мегаолује на Сатурну се дешавају отприлике сваких 20 до 30 година. Оне су сличне ураганима на Земљи, иако су знатно веће. Међутим, за разлику од урагана на нашој планети, до сада нико није могао да објасни шта изазва ове мегаолује у атмосфери прстенасте планете, која се састоји углавном од водоника и хелијума, са траговима метана, као и воде и амонијака.
Имке де Патер, професор астрономије и наука о Земљи на Универзитету Калифорније у Берклију, проучава гасовите дивове кроз радио емисије из њихових атмосфера више од четири деценије како би покушао да боље разуме њихов састав и шта их то чини јединственим.
„Захваљујући радио таласним дужинама, можемо да истражујемо шта се дешава испод слојева облака на џиновским планетама“, објашњава научник.
„Радио посматрања нам помажу да окарактеришемо динамичке, физичке и хемијске процесе, укључујући пренос топлоте, формирање облака и конвекцију у атмосферама џиновских планета и на глобалној и на локалној скали“, додао је он.
Тајна Сатурнових мегаолуја
Према новој студији, асистент Универзитета у Мичигену Ченг Ли и дипломирани студент Универзитета Калифорније у Берклију Крис Мекл открили су нешто изненађујуће у вези са радио емисијама планете: аномалије у концентрацији гаса амонијака у атмосфери које су се поклапале са мегаолујама у северној хемисфери планете.
Ова концентрација амонијака је најнижа на средњим висинама, непосредно испод горњег слоја облака амонијачног леда, али је виша на нижим висинама, 100 до 200 километара, објашњавају истраживачи.
Дакле, научници верују да се овај амонијак транспортује из горњег у доњи део атмосфере кроз процесе падавина и поновног испаравања, ефекат који може трајати стотинама година.
Студија је такође открила да иако су и Сатурн и Јупитер направљени од водоника, међу њима постоје велике разлике. Иако Јупитер показује тропосферске аномалије које су повезане са његовим зонама и појасевима, оне нису изазване олујама као на Сатурну. Значајна разлика између ових суседа доводи у питање оно што научници до сада знају о формирању мегаолуја на гасовитим дивовима Сунчевог система, али доноси ново виђење будућем проучавању атмосфера, пренела је „Национална географија“.