А као да има осећај да се тај моменат ближи. Можда су томе допринела честа питања медија о његовим годинама, апострофирање чињенице да се појављују млађи, али то није врлина која им може донети предност у односу на Ђоковића.
Ђоковић је и даље гладан!
Вук са Копаоника има све више седих на коси, али се његови зуби не тупе, напротив, чини се да има никад више енергије, елана и жеље да искористи сваки моменат који му тенис дозвољава, а то чини са радошћу која неретко доводи и до суза.
Нулти узрок томе можемо пронађи у догађају од пре нешто мање од годину дана – Лејвер куп у Лондону је значио опроштај Ђоковићевог, вероватно, најљућег ривала икада, Роџера Федерера.
Швајцарац је први члан „велике тројке“ у коју су касније стигли Рафаел Надал и Ђоковић, а као најстарији морао је и први у пензију.
Лавина емоција коју је Федерер испољио после свог последњег меча оставила је озбиљан траг на све љубитеље тениса, свесне да се једна ера завршила и да никада више неће гледати једног од највећих како се бави својим послом на професионалном нивоу.
Море суза је исплакао Федерер, у томе је учествовао и Надал, док је Ђоковић све пратио и пружао утеху великом ривалу, а све то је, чини се, оставило утицај на њега да ниједан наредни турнир, ниједан наредни меч нити шансу да освоји трофеј не узима здраво за готово.
Поред тога, велики утицај на Новакову глад и жељу да се што је дуже могуће бави својим послом оставила је и целокупна хајка која се против њега водила неколико година уназад, а све у вези са његовим ставом о вакцинисању против вируса корона.
Никада децидно против, већ са идејом слободе избора Ђоковић је био спречен да наступа на великим такмичењима и сам чин његовог повратка на Аустралијан опен и УС Опен донели су додатни емотивни импулс – чињеницом и да је те турнире, после одсуства, суверено освајао.
Као никада раније, Ђоковић је своје победе у финалима дочекивао у емотивном растројству, у сузама, чак се дешавало и да колабира, што је указивало на то са каквим стресом и притиском се суочава, а истовремено жели да утоли своју вучју глад и да настави да ужива у свом послу.
Освајао је све то он и раније, али се чини да је у овој фази каријере свестан да се то можда све дешава последњи пут и да неће бити репризе, што је у катарзичном говору на балкону Скупштине Града Београда, после мора суза, и рекао хиљадама навијача које су дочекале њега, кошаркаше и баскеташе.
„Био сам овде неколико пута, али је ово остварење дечачког сна за мене. Ово је за мене нестварно, овај осећај се никада више неће поновити, дефинитивно!“, рекао је Ђоковић пошто је успео да се сабере и одржи говор.
Колико Ђоковић хрли ка томе да уради све што му је и даље доступно, а што није његовим великим ривалима, једном у пензији и једном у дугом процесу рехабилитације, са малим шансама да икада поново заигра на високом нивоу, говори и чињеница да после освајања 24. Гренд слем трофеја није узео одмор већ се одмах придружио Дејвис куп репрезентацији Србије.
И већ гледа ка Олимпијским играма 2024. године.
И најављује се да ће и на онима 2028. желети да игра.
И играће, док га ноге носе и тело трпи, док прикупља енергију из своје деце, породице, тима, навијача, српског народа.
И док има довољно емоција према свом спорту.
Добро је кад плаче. Када не буде – знаће се да је време за крај. Надамо се, што касније!