Да је данашњи празник, који се обележава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе, иако релативно недавно уведен, већ прихваћен, према речима историчара и професора на одсеку за историју Филозофског факултета у Београду, др Милоша Ковића, сведочи велики број трибина и догађаја.
Он сам, како каже, одржао је предавање у Руском дому, а касније истим поводом путује у Брчко. Организатори трибина су млади људи, а када је празник прихваћен међу младима, прихватиће га и цела нација, каже професор Ковић.
Заветна идеје српске историје
Према Ковићевим речима, пробој Солунског фронта није била само једна од победа Српске војске.
„То је био почетак повратка у отаџбину и управо су се зато војници Прве и Друге армије тако лавовски борили. Подсећам да је Српска војска 1915. била протерана из Србије. И не само Српска војска, него и српска круна, влада и скупштина. Стотине хиљада избеглица су се повукле са војском преко Црне Горе и Албаније на Крф. Али Српска војска, обновљена и ојачана се вратила, заузела положаје на Солунском фронту и мање од три године после страшног пораза, а доживела је неслућени тријумф“, објашњава Ковић.
Оно што је 15. септембра почело, било је заправо остварење најважније заветне идеје српског 19. века и целе српске историје, истиче наш саговорник – идеје ослобођења и уједињења српског народа.
„Управо то је постигнуто те 1918. Зато је ово важан датум и зато је добро што су у име овог празника ушле речи „јединство“ и „слобода“. И, наравно, српска застава“, закључује Ковић.
Победа која је одлучила исход рата
Пробој Солунског фронта није значајан само као победа Србије која је довела до националног уједињења. Била је то једна од највећих операција Првог светског рата, а, како ће се испоставити, она је одлучила и његов исход – из рата су, одмах након ове операције Српске војске, избачене Бугарска и Турска, а нешто касније и Аустроугарска. Немачка није могла сама да води рат против надмоћнијих савезничких армија. Не дешава се често у историји да бојиште које се сматра споредним одлучи судбину рата.
Одлука о пробоју Солунског фронта донета је јуна 1918, након саветовања између команданта савезничких снага на Солунском фронту, генерала Франше Д’Епереа и српских високих официра. Одлучено је да се пробој изврши на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак, сектору Српске војске која је бројала 140 000 људи подељених у две армије којима су командовали војводе Петар Бојовић и Степа Степановић. Врховни командант Српске војске био је регент Александар, а начелник штаба Врховне команде војвода Живојин Мишић.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) Друга армија кренула у јуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље.
Огромна жеља за победом и повратком у отаџбину водила је српске војнике из победе у победу, тако да је већ 25. септембра ослобођено Скопље, а четири дана касније Бугарска је капитулирала. Ниш је ослобођен 1. октобра, а војвода Петар Бојовић је на челу своје армије победоносно умарширао у ослобођени Београд 1. новембра. Два дана касније капитулирала је и Аустроугарска, а српска војска прешла је Дунав, Саву и Дрину.
Овогодишња централна прослава Дана српског јединства, слободе и националне заставе одржава се у Нишу.