Ово је најмрачније време: Европа коначно мора да схвати да јој је савезник Русија, а не Америка

Ово за Спутњик каже мултиинструменталиста и композитор Соња Калајић и додаје:

Са њом смо, и о вредносним и геополитичким темама о којима размишља, разговарали сасвим другим поводом – изашао је албум „Соња Калајић – Камерна музика – избор дуа и триа“, конципиран као њена лична карта.

Она свира и компонује од девете године, увек проналази нове начине да испољи креативност и дар. Ради за позориште и филм, плеше, глуми, окушала се и као педагог. Иако је магистар виолине, један је од само стотину уметника у свету који свирају на тестери.

Њена прва страст, љубав према тангу, одвела ју је као јако младу у Аргентину. Живот у тој земљи увео је и у свет необичног инструмента. Имала је срећу да је свирању на тестери подучава чувени Родриго Гера. Сви његови ученици одустали су после недељу дана. То је изазвало још већу знатижељу, упустила се у авантуру, доћи до учитеља који је три сата од Буенос Ајреса.

„Две возне линије и две линије чамцима да дођем до његове колибе у прашуми. Било је буквално као на филму, али ја сам по природи авантуриста, волим ту врсту адреналина. Већ на првом часу сам се посекла, липтила је крв, он ми је пружио прву помоћ и показао сет ињекција против тетануса. Одбила сам, сумњала да није у питању нека дрога, нека превара. После смо се смејали кад сам му признала зашто, била је то прашума, Латиноамерика и човек кога не познајем“.

Инструмент опасан по здравље унео је у њен живот многе новине, управо су је звали из Боливуда, свираће и за њихов филм.

Свет се убрзано мења, али је култура још увек у запећку, свуда у свету, упитана у којој земљи би данас волела да ствара, Калајићева каже да је такво место неоствариво без много новца. Мисли да су га они који владају светом тако направили, да само они имају достојанствен, целовит живот.

Додаје да би јој одговарало место на коме може слободно да мисли и говори, где може слободно да се изражава. Где људи добијају начин живота по заслузи, овисно од тога колико и како раде. То не постоји, живимо, каже, у најмрачније време.

„Кад изгубите дух, кад изгубите Бога, суштину која обликује овај свет, то је најмрачније време. Чак је и Други светски рат био сјајно време за културу, чак и у Србији, парадоксално. Били смо у језивој ситуацији, али култура, дух људи није замро. Људи су имали борбу, а касније и елан да се поврате из рата, видели су будућност, веру у нешто, звезду водиљу. Погрешна или не, али вера је постојала. Код младих данас примећујем ишчезавање тога, кад новим генерацијама поставите банално питање, шта желиш да будеш, чиме би хтео да се бавиш, најчешћи одговор је, желим да будем богат. То је за мене крај“.

Калајићева додаје да проживљавамо кризу човека у његовој бити, јер људи све више имају карактеристике машина, а на томе се и ради. Додаје да је живот бесмислен, када човек умре духом. Сматра да је битније делати, него живети по сваку цену.

„Боље један дан живети као лав, него хиљаду година као овца, на крају крајева, то је српски завет, прича о избору неба, уместо земље, то је основа нашег националног духа. Ми смо се на то, на неки начин и обавезали, то нам је у духовној основи. Ако нам је битније да преживимо, макар не били људи, макар били роботи, пузили по земљи, онда можемо да причамо о свему, али не о Србији, и не о Европи. То је свет чудовишта, не свет људи. Постоје људи којима је битан опстанак по сваку цену, није битно да ли ће се звати човек или робот, пацов, битно је да преживи. Ја нисам из те сфере, не припадам том миљеу“.

Када је реч о глобалној политици, тренутном стању у Украјини, каже да јој се чини да је све позориште, да свиме управљају они који држе капитал. Ипак, још има вере да све може бити добро, ради оно што може, да помогне.

„Недавно сам као неку врсту поклона Русији, урадила спот са писцем, новинаром, теологом Владимиром Басенковим, који је написао молитву упућену својој држави Русији. Ту сам се нашла у улози редитеља и монтажера. То су ти неки мали, мали помаци“.

Наша саговорница је ћерка српског сликара, новинара, писца и публицисте Драгоша Калајића, кога пре свих прати епитет, српски националиста. Питали смо је колико је тешко бити ћерка некога ко је оставио тако велики печат. Колико је тешко бити свој и изборити се, посебно у јавном послу, да те гледају независно, да ли је презиме Калајић позитивна или негативна реклама за њену уметност.

„Више ми је одмогло, он је био политички слободоуман, замерио се свим партијама, владарима и опцијама његовог времена. С обзиром да живимо у држави где је политика веома важна за било какав напредак, па и у смислу културе, то је била отежавајућа околност. Притисак је и што ме људи често пореде са њим и у позитивном и у негативном смислу, покушавају да вас на неки начин умање, а понекад испада да то што радим има већу вредност, само зато што сам ћерка оца кога неко цени. Ни једна ни друга опција није добра за мене. Али постоји решење. Оно се зове зрелост, зрело размишљање, свест о свему томе. Сви имамо предности и мане, да сам имала оца који није био тако образован и посвећен, као што је био он, можда би ми било лакше, али је питање да ли бих имала знања која имам данас“.

У новом албуму спојила је четири стила у којима највише пише, које највише воли, ту је дуо за виолину и виолончело у нео ренесансном стилу, затим четири танга за виолину и кларинет, трећи циклус је Свита флорамор за флауту и клавир, која је програмски конципирана као симпатични стих.

„Последњи циклус и стил који највише волим, су српске митолошке слике, такође у четири става, у стилу националних школа позног романтизма. Први став се зове „Перунов долазак“, други „Игра вила око бреза“, трећи је „Вук“, прастара српска митолошка животиња, а последњи је „Срболет“. То је моја кованица, у поднаслову пише, „онима који су одабрали небо уместо земље“. У питању је нова митологија, то је нумера која на неки начин описује лет у оној Србији која је вечна“, објашњава ауторка.