Чудо какво мало где постоји: Алтернативни „град“ у Црној Гори - сведочи о једној истини већег реда

Ово за Спутњик каже епископ новобрдски Иларион и додаје:

Са једним од најмлађих епископа Српске православне цркве разговарали смо на донаторској вечери за обнову манастира Жупа Никшићка, задужбине Немањића, која је после Другог светског рата претворена у мотел.

За светињу која је више пута рушена и обнављана мало ко је и знао, док у манастир, по благослову митрополита Амфилохија нису стигле монахиње из Манастира Ц́елија Пиперска. Данас то место, како кажу они који су га посетили, „врца од љубави“.

Наш саговорник каже да је увек инспиративнан феномен, чудо, колико богатства на релативно малом простору имамо када говоримо о духовном, али и о материјалом богатству наше цркве, па и не изненађује да многе ствари не знамо.

„Док сам живео на Косову и Метохији откривао сам нека света места на том простору који је био у близини манастира у којима сам боравио. Неким промислом божијим Црква се обнавља и васкрсава и то чудо и искуство васкрсења сведочи о васкрслом Христу. Метафора тога, симбол тога јесу и наше светиње које после периода пустоши поново оживљавају. У манастиру Дечани, у коме сам живео и служио Богу, увек смо били блиски са митрополијом црногорско-приморском, касније са епархијом будимљанско - никшићком, а посебно са садашњим сестринством манастира Свети Лука. Један из братије је из Никшића, он је био спона између нашег манастира и манастира Жупа Никшићка. Врло смо сличног духа и једни друге смо у том духовном смислу подржавали.“

Владика Иларион додаје да му је посебно драго што су радови на обнови при крају, што се црква улепшава и украшава на примерен начин, а посебно га радује када се нешто ради ваљано.

Упитан како је дошло до избора уметника из Белорусије, из Минска, да осликавају овај манастир, каже да је то, по надахнућу Божијем, био избор сестара, али и да и ми имамо све више ваљаних уметника, посебно у Црној Гори.

„Храмови су тамо у последње време изузетно лепо осликани и украшени, али имамо и живописаца који су школовани на Академији Српске православне цркве за конзервацију и рестаурацију, што је додатна потреба да та школа заиста има смисла. О укусима се не расправља, али чини ми се да су се сестре, иако је ово било јако тешко организовати, определиле по неком надахнућу за ово можда теже решење, али које се чини да је добро. Видимо и да је Храм Светог Саве својеврсно савремено чудо црквене уметности. Мало је савремених храмова који су тако богато и лепо украшени, а опет су ту уметници из Русије радили, али и из Белорусије. Традиција се у том смислу наставља.“

На констатацију Спутњика да је огромна снага била у митрополиту Амфилохију, који је вратио живот у овај манастир код Никшића, да је све зависило само од њега, од једног човека, владика Иларион каже да се све догодило баш зато што он никада није био сам.

„Тај човек, свети човек, митрополит Амфилохије је непрекидно био човек заједнице. О томе сведочи и његова љубав у Христу са владиком Атанасијем, као његовим братом, са његовим братом владиком Иринејем бачким, потекли су из исте духовне колевке. Један човек је ниједан човек. Митрополит Амфилохије је својом црквеном службом увек сведочио да није сам, да није сведочанство његово о њему самом, него да он сведочи онога другога, вишег од њега, Господа Бога. И да тај Бог њега потврђује и сведочи о њему. А када говоримо о једном човеку, то је једино Господ Исус Христос, за кога је речено „ено човека“, када је требало да иде на страдање. Али Христос опет говори, „ја и Отац смо заједно, ја и Отац смо једно“. Он никада није сам, Христос је увек заједно са својим небеским оцем и са Духом који о њему сведочи. А са друге стране, у тајни Цркве Божије, Христос је тамо где су два или три сабрана у име Његово.“

У манастиру Светог Луке данас живи чак 27 сестара, што је прилично бројно за наше услове, али и свуда у православном свету данас. Владика каже да је митрополит Амфилохије заслужан за обнову црквеног живота, али и монаштва, па у Црној Гори, посебно женског монаштва.

„Бројна су сестринства која већ годинама напредују и сведоче Христа, сведоче небеску истину. То је драгоценост у савременом свету и друштву, зато што манастир треба да сведочи да овај свет, са свим својим даровима и лепотама, није коначан, да монаштво нуди тај алтернативни "град“. Колико нам он даје утехе и радости, монаси су показали својим одвајањем од града у град који сведочи да постоји истина која је непролазна. Такође, у монаштву се и једнакост мушког и женског, данашња важна тема, можда највише види. У православном монаштву не постоје различити монашки редови, монаштво је једно, потпуно исто, и мушко, и женско. Тајна једнакости, превазилажења подела које постоје у овом свету, у монаштву се већ назире“.

Док смо разговарали са епископом на донаторској вечери, пажња других медија била је усмерена искључиво на наше најпознатије глумце који су дали свој допринос обнови манастира Светог Луке. Питали смо га да ли и та слика говори о свету у коме данас живимо, у коме духовник не може да буде занимљивији од познатог уметника, уосталом и он је некада био глумац Растко Лупуловић.

Каже да је то реп који га прати, али му је и крст, део његовог бића и идентитета;

“Тај крст са захвалношћу носим, зато што сам и у том претходном животу, на искуствима која сам тада имао, захвалан. И не одричем га се у потпуности, мислим да ме нешто из тог претходног живота водило ка животу у Цркви. Сви смо склони сензацији, потребно је и зарадити неке паре да би се живело и потребно је уживати. Тај сплет властољубља, славољубља и среброљубља је нешто што је окосница греха са којима се сви ми боримо. То се некада види више, некада мање, али свако зло је од та три саздано. Сви генеришемо то зло, када човек види нешто што је лоше, неки феномен, кад крене да га одмотава, схвата да од сличних ствари болује и сам. Тако је и када видиш сујету. Сад би ја требало да као епископ и монах представљам неко смирење, а да су глумци део гламура. Али, чим човек крене да то истражује, схвати да све лоше што види другде, има и у себи“.

На крају разговора за Спутњик владика новобрдски Иларион додаје да и тамо где сматрамо да је лоше доминантно, можемо срести добро које ће да проклија и донесе јако богате плодове, а да наше добро може лако да се осуши, да нестане.

„Може да се деси врло лако да они што су споља, у једном магновеном тренутку буду унутра, као онај разбојник на крсту, као низ грешника који су препознали Христа, а много финих, побожних људи, и из клира, да буду ван ограде цркве. И то је могуће“.