Сетимо се како се прошле године Филип Петрушев, тада кошаркаш Црвене звезде, вајкао медијима да ништа добро није извукао из времена проведеног на припремама репрезентације Србије...
Данас, после Светског првенства где је показао сав свој таленат, измерио своје могућности са некима од најбољих центара света, сигурно је да не мисли тако.
Не би тако требало да мисле ни други млади играчи, а за помоћ у томе нека им послуже примери старијих, Јовића и Аврамовића.
Чекала је Србија Јовића да се придружи тиму на припремама и дочекала га је, чиме је за Мундобаскет решила горуће питање плејмејкера.
Не само да је Србија добила тиме, већ је и Јовић. Подсетио је на дане када је доминирао Евролигом у дресу Црвене звезде и сада ће добити прилику да то понови, додуше не у свом вољеном клубу.
Јовић је протеклу сезону, после неколико лоших због повреда и избора клубова, провео у шпанској Сарагоси где је наговестио да и са 33 године и даље има младалачку хитрину и већ потврђен осећај правог диригента игре.
На то су се надовезале бриљантне партије на Мундобаскету, а као награда за прави однос стигао је и позив екипе из Евролиге – Валенсије.
„У одличном сам физичком стању. Нисам играо дуго година Евролигу, али сам на Светском првенству показао себи да сам спреман да играм на највишем нивоу. Знам да постоје неки који су сумњали у мене, али ја такве сумње немам“, рекао је Јовић на представљању у новом тиму.
Сумње су имали многи и у Алексу Аврамовића, говорили су да није ни плејмејкер, ни бек, да уме да се заигра, да понекад претерује, да уме да се превише залети у одбрани и да направи брзе фаулове... Говорили и говорили, питали се шта он може да понуди репрезентацији Србије за Мундобаскет.
Дао је све, последњи атом снаге, херојске шутеве, френетичну одбрану, украдене лопте, осећај тиму да има ко да му чува леђа и да преузме одговорност када је најпотребније, а заузврат је добио самопоуздање и потврду свог квалитета.
Постао је Алекса херој нације због свог искреног и преданог односа према дресу Србије, али је постао и најбоља верзија себе, што је виђено и у његовом премијерном наступу у новој сезони за Партизан.
Упркос повреди зглоба зарађеној још на Мундобаскету, Алекса је заиграо у АБА Суперкупу и показао колику веру у своје могућности је добио после бриљантних партија на Филипинима.
Моменат који то поврђује је шут за три поена у последњим секундама првог полувремена утакмице против Игокее када је паметно сачекао реакцију дефанзивца, „продао“ једну финту и потом погодио тројку за одушевљење навијача и овације на којима се аплаузом захвалио.
Због Стефана и Алексе, некада раније због „другопозиваца“ попут Катића, Бирчевића, Калинића, Штимца, репрезентација ће остати увек важна за индивидуални развој играча, без обзира на то шта кажу менаџери, тренери у клубовима, „добронамерни“ или забринути ближњи – јер репрезентација је репрезентација и то ће тако остати док је обруча, лопте, паркета или бетона.