Правдање „стајаћих овација“ украјинском есесовцу Јарославу Хунки у канадском парламенту тиме да је припадност СС јединицама била „стратегија преживљавања“ неоправдана је са историјског становишта и има само пропагандну функцију. Као и у балтичким републикама, и у Украјини се легитимизују нацисти да би се оправдао рат против Русије.
Овако саговорници спутњика, професор Филолошког факултета Мило Ломпар и професор Филозофског факултета, историчар Чедомир Антић, коментаришу покушаје појединих западних историчара да правдају Хункино присуство у канадском тиме да су припадници СС дивизија са истока Европе заправо били приморани да се придруже нацистичким јединицама.
Тако, на пример, историчарка и један од највећих ратних хушкача у Немачкој, Франциска Дејвис сматра да бити украјински припадник СС-а није исто што и немачки припадник СС-а.
„Немци су људе у Источној Европи често доводили у немогуће ситуације. Колаборација би могла бити стратегија преживљавања“, тврди ова историчарка, позната по залагању за слање што више оружја Украјини.
После уласка у конфликт са Русијом, Украјини је опроштено све, па и нацизам
Према Антићевим речима, СС јединице биле су добровољачке формације. Тек пред крај рата, немачки младићи били су мобилисани у њих. Међутим, када је реч о СС јединицама из источне Европе, каква је била 14. СС гренадирска дивизија „Галиција“ чији је борац био и Хунка, све су биле добровољачке. Исти је случај са СС јединицама са југословенских простора – муслиманском СС дивизијом „Ханџар“ и албанском СС дивизијом „Скендербег“.
Као што је подршка нацистима била висока код босанскохерцеговачких муслимана, тако је била висока и у Украјини, поготово у оним њеним деловима који су пре Другог светског рата припадали Пољској, каже Антић. У том делу рођен је и Хунка.
„Читав украјински национални покрет је пришао Немцима. Проблем је био што Немци нису видели Украјину као независну државу у будућности. Одатле њихови неспоразуми са Бандером. Он нема ништа против тога да се прогоне Руси или Јевреји. Он то подржава, али Немачка има борбу две струје у којој је Хитлер на страни оне која каже да се ништа неће дати народима бившег Совјетског Савеза“, наводи Антић.
То што је Хитлер планирао да на истоку створи „животни простор“ за Немце, а словенско становништво смањи на око двадесет милиона робова није спречило локалне рајхкомесаре и команданте да формирају СС јединице од локалних становника који ће, како Антић каже, служити као топовско месо.
„Видимо да је после Хункине појаве у канадском парламенту, дошло и извињење. Међутим, и то је исто део тактике – они се на једном месту извине, а на другом славе тог човека. И довешће га поново. Или ће довести неког другог“, коментарише Антић.
Управо је то урадио канадски премијер Џастин Трудо истовремено се извињавајући због Хунке и позивајући на борбу против руске пропаганде.
Принцип правдања нацизма примењен и на Балкану
За Антића величање нациста као бораца за слободу је принцип који је до краја примењен на Балкану, а покушава се са његовом применом у на Русији.
За просечног западног политичара и интелектуалца, Хитлер је изузетак, лудак који је са групом трулих јабука оштетио древну европску културу – након Хитлеровог пораза, та култура је одмах рехабилитована. Када је реч о Србима или Русима, нема трулих јабука, сви они су трули.
„Када се неки окорели нациста стави у контекст Русије или Србије, можда у перспективи то буду и ислам или Кина, он одмах бива рехабилитован. Јер, у суштини тако они размишљају: камо среће да су нацисти прво уништили СССР, да су лишили САД и Западну Европу те врсте такмаца, па да су онда САД и Европа победили Трећи рајх“, закључује Антић.
Не може се бити нациста из невоље
Ломпар се слаже да се ради о феномену кога смо се током распада Југославије деведесетих година нагледали – ревидирања историје у дневнополитичке сврхе.
Он подсећа на речи покојног хрватског председника Фрање Туђмана, да нацистичка творевина Независна држава Хрватска (НДХ) није била само то, већ и израз историјских тежњи хрватског народа за независношћу.
„Мутатис мутандис, са одређеним разликама, то може да се примени и у Украјини – тврди се да бандеровци, нацисти, људи тешких злочина, а у ствари у функцији данашње западне инструментализације рата у Украјини, нису били само нацисти, него да су то били случајно или по невољи, што је ноторна лаж, а да су у ствари били израз историјски оправданих тежњи Украјине за независношћу“, објашњава он.
На тај начин добија се историјска легитимација потврђеног злочиначког пројекта који се, формирањем мишљења, сада чини прихватљивим, додаје он.
Према Ломпаревом мишљењу, распадом Совјетског Савеза, распао се и један идеолошки свет, након кога је и даље остала потреба да се мотивише кретање против Русије. Идеолошка борба против комунизма у себи је имала компоненту антируског садржаја; након пада комунизма, тај садржај је испливао и испрва се појавио у балтичким републикама, где нацистичке формације одједном постају симбол борбе против Русије, које је у западној јавној сфери одобрено, наводи Ломпар.
„Према томе, ми се овде налазимо у сличном поступку: оно што је деведесетих важило у балтичким републикама, да позитивно легитимизујете нацистичке злочине и злочинце јер су то наводно борци против комунизма, сада се са појачаном снагом легитимизује унутар украјинске кризе“, сматра он.
Са свих страна прикупљају се савезници против Русије и они су морали да буду пронађени и у прошлости и то није ништа ново – слични наративи служили су и шведском краљу Карлу Дванаестом, док није поражен код Полтаве 1709, и Наполеону док није поражен 1815, као и Хитлеровом походу 1941. који се завршио уласком Црвене армије у Берлин 1945. Тако се испоставља да се ради о четворовековном упорном покушају да се за борбу против Русије пронађу различита образложења, закључује Ломпар.