Десанка Максимовић је само пар дана након стрељања ђака у Шумарицама у даху написала једну од најзначајнијих и најпотреснијих песама - „Крвава бајка“ коју је током рата скривала у ковчегу испод наслага одела.
Бајка о песми
„Тај сандук је током рата чувао ту посебну емоцију за све ђаке и стрељане људе. Када поменете 'Крваву бајку' људи ће пре помислити на стрељање него на велику песникињу. То говори о моћи уметности да утиче на стварност. Нисам пронашао пуно примера уметничких дела која би могла да буду нека врста пандана 'Крвавој бајци' у смислу да у тој мери утичу на видљивост одређених историјских догађаја. Можда би условно речено то била 'Плава гробница' Милутина Бојића или Пикасова 'Герника'“, каже за Спутњик историчар и виши кустос Музеја 21. октобар у Крагујевцу Марко Терзић.
Терзић је у Музеју 21. октобар приредио изложбу посвећену „Крвавој бајци“ под називом „Бајка о песми“ са жељом да укаже на значај уметничког дела које је постало толико важно да више не описује него је уграђено у сам идентитет догађаја о коме говори.
„Десанка је била свесна да је направила нешто велико чим је само пар дана након стрељања од непознатог човека на улици чула шта се догодило у Крагујевцу. У даху је изнедрила ту песму. Сакрила је, чувала је, свесна њеног значаја и да нико не сме да је види јер је било опасно време и имало би последице по целу породицу. То је уметничко дело које је стекло статус немерљивости па је и заслужило да има посебну изложбу“, истиче Терзић.
Ковчег у коме је Десанка Максимовић током рата скривала рукопис песме "Крвава бајка" од нациста
© Фото : Спутњику уступио Марко Терзић
Мета цензора
Посетиоци у Музеју 21. октобар могу видети и оригинални Десанкином руком начињен препис „Крваве бајке“ у сандуку у коме је чувала прву верзију, а који им је поклонио њен сестрић Бранислав Милакара.
„Не знамо шта се десило са том првом верзијом, вероватно ју је видела само она. 'Крвава бајка' је први пут штампана 1946. године, највероватније на основу њеног прекуца који је начинила на својој писаћој машини. Откуцала је песму на машини, коју данас чува њена задужбина, и дала да се штампа. Српска академија наука и уметности има још један препис“, каже Терзић.
Аутор изложбе „Бајка о песми“ је пронашао занимљиво писмо, које раније нико није видео:
„Године 1977. када је у Југославији долазило до националистичких превирања, и 'Крвава бајка' је доведена у питање, тај огроман и признат симбол. Неколико година пре него што је Десанка Максимовић кандидована за Нобелову награду, неко ко је био врло ревносан у тој, можемо рећи, цензури, забринуо се због завршетка песме ('Другова редови цели истог часа се узнели до вечног боравишта'), сматрајући да он носи неку религијску конотацију. Десанка у том писму реагује и кроз лепу песничку метафору зауставља цензуру песме. Чињеница да је 'Крвава бајка' , могла да постане мета, указује на дијагнозу земље којој предстоји рат“.
Десанка Максимовић
© Фото : Спутњику уступио Адлигат
Сећање на жртве
„Крвава бајка“ временом постала нешто више од песме и свој врхунац доживљава у општем обожавању када су је сви дечаци и девојчице широм велике Југославије учили и рецитована је стотине хиљада пута испред и у Музеју 21. октобар.
„Када је дошло до краха наратива који је уобличавао Југославију, која се крваво распала, 'Крвава бајка' опстаје, али није више значајна као што је била пре распада земље, рецимо, неком дечаку из Словеније. После распада деца из других земаља једноставно осећају да та песма не припада њима и на неки начин се песма прилагођава оквирима нове земље. Чини ми се да није превише трпела од напада националистичких стремљења којих је било у свакој земљи, јер је она патриотска песма. Говори о жртвама и тешко јој је наћи замерку“, наглашава Терзић.
Сматра да данас поготово треба истицати Десанкину песму као симбол против фашизма и рата:
„Оно што је основни проблем са том песмом и уопште са симболима који говоре против фашизма јесте да Други светски рат остаје све даље у историји, све даље од нас. Моја жеља јесте да се врати на сто и потенцира као један од симбола управо ова песма јер сматрам да је у овом времену потребно да имамо свест о чему је она говорила, чему је служила, на који начин је настала, у ком контексту и да то повежемо са нашим временом, да се свако запита да ли би њему могло да се догоди оно што се десило крагујевачким ђацима. Постоје разне врсте постфашизма, појављивања тог зла које довело до страдања деце у Крагујевцу“.
Писма на изложби показују величину „Крваве бајке“ у глобалним светским оквирима. Превођена је на кинески и руски, али Терзић сматра да ниједан превод не може да ухвати ту „савршену избалансираност осећања и свега онога што је уткано у ту песму, која је једноставна, али одзвања“:
„Она је само својим насловом постала опште културно место. Најпознатији филм о стрељању у Крагујевцу се зове 'Крвава бајка', један јапански уметник је направио анима стрип 'Крвава бајка'. Наслов је постао једнак самом догађају. Именује стрељање у Шумарицама. Синтагма 'брдовити Балкан' из те песме се такође користи у разноразним контекстима, али најбоље је могу разумети само људи који говоре српским језиком“.