Видела Аналена да се коњ поткива, па и она ударила на Кину /видео/

О томе може нашироко да прича, јер је импулс за ширење таквог наратива са службених адреса дошао joш пре три месеца директно из кабинета Џозефа Бајдена. Изјавом Бербокове види се да „јунски инцидент није био случајан“.

При томе, инцидент са тадашњом изјавом Џозефа Бајдена о „диктатури у Кини“ уследио је само два дана након повратка државног секретара Ентонија Блинкена из Пекинга. У другачијим околностима, Блинкен би вероватно остао упамћен као један од бољих државних секретара у новијој историји. Ради се о изузетном дипломати, у сваком погледу.

Међутим, таман када он нешто опосли, Бела кућа му то поквари. Блинкенова посета Пекингу није донела неки епохални резултат. Од дочека на аеродрому видело се да су билатералне релације оптерећене неповерењем. Ипак, она је представљала и некакав сигнал да ће се проблеми између две стране решавати дијалогом. Изгледало је као да су САД одлучне да не понове грешку коју су начиниле у односима са Русијом, грубо одбивши предлог договора из Женеве о стратешкој стабилности и потом прекинувши директну комуникацију.

Уколико нема директне комуникације, макар и неискрене, онда се пре или касније као алтернатива појави – рат!

Изгледало је и као да су Кинези разумели поруку, те је Блинкена на самом завршетку посете Пекингу на полусатни разговор примио и председник Си Ђинпинг.

Авај, једном Бајденовом реченицом све је то срушено. Блинкен је био принуђен да објашњава изјаву америчког председника, а то је значило и да га директно подржи ставом како је гледиште „првог човека“ уједно и „позиција“ америчког руководства, те оценом да ће америчко руководство „јасно говорити и чинити ствари које се Пекингу не допадају“. Дакле, за Американце - Си Ђинпинг је диктатор, у Кини нема демократије! Бербокова је ту фразу само поновила.

Свакако, као што такав став Беле куће већ утиче на даље погоршавање америчко – кинеских односа, тако неће остати исти ни односи Кине са Немачком. Ипак, са теоријског становишта посматрано, оно што је у овом тренутку можда и актуелније од - за цео свет важних америчко – кинеских односа и за Европу важних немачко – кинеских односа, јесте питање дефинисања појма демократија!?

Из тога проистиче и питање права једног актера да друге проглашава демократијама или диктатурама!? Општепознато је да су Американци и њихови европски савезници уобичајили да другима „лепе етикете“. Траје то дуго. Недемократски режими, диктатори и аутократе, све су то претње међународној безбедности и глобалном миру, зато су против свих њих покретане разне интевенције претходних деценија, укључујући и војне.

Но, то бејаше у ери једнополарности, када је и „вера у америчку демократију“ и „либералне вредности“ досезала „историјске максимуме“. Неформално и често невољно, али Американцима јесте признавана „улога арбитра“ у светској политици, што су они (зло)употребљавали за различите сврхе. Два међусобно повезана процеса, допринела су да се протоком времена та улога све више и све убедљивије оспорава.

Први је трансформација структуре светског политичког система ка мултиполарној, а други опадање поверења у „америчку демократију“ и „либералне вредности“. Превише је било злоупотреба приликом позивања на „одбрану демократије“, истрошила се та матрица, а и догађаји са америчких избора (и кампања које те изборима претходе) показивали су како ту има више манипулација, него „слободног изјашњавања“.

Заправо, амерички политички систем пре се може означити плутократским него демократским. Ако би му „тепали“ тај систем би онда назвали „корпоративном демократијом“. Контрола кључних политичких процеса ипак се налази у рукама уског круга људи, чије материјално богатство многоструко превазилази укупно богатство свих осталих грађана.

Тај узак круг људи суштински је централизовао процес доношења одлука, а избори служе само како би се те одлуке верификовале. Уколико постоји неко веће незадовољство широких народних маса унапред донетим одлукама, избори послуже и за козметичке промене каквим „амандманом“, али то не може утицати на „главни ток“.

Искуство Доналда Трампа, који бејаше суштински блокиран да сам доноси одлуке, мења оне раније донете и промени смер „главног тока“ представља илустративни пример тога. Јачањем корпорација у неолибералној идеолошкој матрици јачала је и корпоративна демократија, односно – учвршћивала се плутократија. Ако су осамдесетих, па последично и деведесетих година ХХ века Американци још и могли другима „придиковати“ о демократији, онда то данас више не могу.

Конкретно, када је реч о кинеској логици, она је утемељена на сасвим другим принципима. Са једне стране, Кинези не разумеју принципе западне демократије према којима онај који освоји 50% плус један глас од изашлих на изборе „носи све“. Захваљујући политичкој технологији то се претворило у принцип да онај који има 50% плус један мандат у парламенту буквално „носи све“. У пракси, у одређеном броју парламената држава које су до јуче биле „узорне демократије“ више не постоји инклузивност, опозиција је проглашена „антисистемском“ и изопштена из креирања одлука без обзира што може имати само једног посланика мање од владајуће „системске“ већине.

У пракси, може се дуго владати и на основу подршке петине уписаних бирача. Шта се онда дешава са интересима преостале четире петине грађана? Отуда и кинсеско инсистирање на инклузивности која се постиже „унутарпартијским плурализмом“ и развојем врло комплексног политичког система са процесом одлучивања у којем учествују представници читавог низа интересних група.

Са друге стране, кинеско искуство са плутократијом је рђаво. Тај део историје класификује се у „смутна времена“. Џејмс Кантон пише како ја интересантно „да је реч таипан која на кинеском значи страни трговац, такође име за велику и веома отровну змију са изразито великим зубима. Симболика, зар не?“ Богати постају још богатији, а међу њима су неизоставни па у неку руку чак и кључни „таипани“ и они који су интересно повезани са „страним трговцима“, те након извесног времена почињу да утичу на политички систем онако како њима одговара.

У данашњој Кини није срамота бити богат, постоје и бројне могућности да се релативно брзо оствари „кинески сан“, али се увећавање богатства мора „преливати“ и ка нижим социјалним категоријама.

Демократска инклузивност у њиховом „координатном систему“ значи да је богаћење појединаца циљ за искорењивање сиромаштва међу широким народним масама. Не може богаћење бити циљ сам по себи, већ имати значајано ширу функцију и стављено у сврху општег добра. Опет, у пракси има свакојаких примера, али чињенице говоре да је у Кини бројност средње класе већ премашила цифру од пола милијарде. Просто усвајање западних принципа и прелазак на „америчке стандарде“ то им не би гарантовало. Чак напротив, кинеска економија вероватно би се и даље заснивала на експлоатацији јефтине радне снаге.

Опасност од корпоративне демократије исувише је велика да би се преко тога олако прешло. Отуда задршка и „сто и једно преиспитивање“ код Кинеза када разматрају примену туђих искустава. Напослетку, омиљени пример о „демократским искуствима“ долази из комшилука. Од 1948. године јапански премијери су скоро па искључиво из једне партије – либералних демократа. Током свих ових деценија, када се саберу кратки периоди од 1993 – 96. и 2009 – 12. године само у трајању од око пет и по година то није био случај. Постоје избори, постоји вишестраначје, постоји парламентарна опозиција, али је уз незнатне прекиде седам деценија на власти једна партија! Да ли је то замисливо у САД или Европи? Ако јапанска демократија има свој пут, зашто га не би имале и неке друге?

Фебруара 2022. године Си Ђинпинг и Владимир Путин потписали су у Пекингу декларацију о уласку међународних односа у нову еру. У том документу говори се и о интерпретацији појма демократије. Кина и Русија неће дозвољавати другима монопол на дефинисање демократије. Самим тим неће дозволити ни да их други означавају недемократским државама.

Биће врло занимљиво посматрати „груписање“ других држава и друштава по овом питању и пратити њихово изјашњавање око овога. Да ли је демократија само оно што Американци мисле да јесте?

Бајденов „фаул“ зато је далеко већи него што се на први поглед чини. Та изјава има озбиљније последице данас, него што би имала рецимо деведесетих година ХХ века. Толико озбиљне да их ни дипломата профила Блинкена неће моћи „испеглати“.