О стваралаштву овог писца благе нарави, о значају и снази његове књижевне речи објављена су два зборника радова, као и многобројни чланци, есеји и студије. О делу овог књижевника одбрањена је и једна докторска дисертација.
Сарић је рођен 1937. године у околини Никшића, а од своје двадесете године живео је у Ораховцу, Призрену и Приштини. После НАТО бомбардовања 1999. и прогона српског становништва остао је на Косову, али се са породицом сели на Брезовицу где је живео до последњег дана.
Свој радни век Петар Сарић почео је као просветни радник, а потом постао уредник приштинског листа „Јединство".
За свој рад добио је бројне награде и признања: "Лазар Вучковић", "Грачаничка повеља", "Меша Селимовић", Вукова награда, "Златни крст кнеза Лазара”, "Григорије Божовић”, "Борисав Станковић"...
Аутор је збирке поезије „Беле клетве“, као и романи: „Велики ахавски трг", „Сутра стиже господар", „Дечак из Ластве", „Петруша и Милуша", „Сара", „Митрова Америка" и „Клобук".
Остаће упамћен и по томе што је први препознао дела Петера Хандкеа (кога је и дочекао у Великој Хочи 20007. године) и по жељи да се аустријском нобеловцу подигне споменик на Калемегдану као и да једна од београдских улица добије Хандкеово име.
Петар Сарић ће бити сахрањен 7. октобра, на Брезовици.