Јомкипурски рат био је значајан из неколико разлога – уништен је мит о непобедивости израелске војске, а самопоуздање арапских држава је порасло; са друге стране, Египат је направио заокрет у спољној политици и постао значајни амерички савезник. Истовремено, постао је изопштеник из арапског света. Израел је, пак, прошао кроз године самопреиспитивања, а екстремне снаге постале су доминантне на политичкој сцени.
Како је разбијен мит о непобедивости Израела
Након бриљантне победе у Шестодневном рату 1967, Израел је живео у самопоуздању, ушушкан између Бар Левове одбрамбене линије на Синају према Египту и система утврђења на Голанској висоравни према Сирији.
Арапски свет био је у колапсу – септембра 1970. Изненада је умро египатски председник и вођа панарапског покрета Гамал Абдел Насер, док је у Јордану избио међуарапски рат између Палестинаца и јорданске армије знан као „црни септембар“, који се окончао палестинским поразом. Такође, ни рат исцрпљивања, који је Египат водио против Израела на Синају између 1968. и 1970. није давао резултат. Зато је Израел арогантно одбијао сваку мировну иницијативу, као и резолуције УН-а да врати Синајско полуострво Египту.
Међутим, Египат и Сирија спремали су уз помоћ СССР-а, Кувајта, саудијске Арабије и других арапских држава освету за понижење из 1967. А она је почела на Јом Кипур, највећи јеврејски празник, 6. октобра 1973. после подне, када су војници египатске 2. и 3. армије моћним шмрковима почели да разарају пешчане зидине бар Левове линије и да прелазе Суецки канал, док су сиријски тенкови и командоси почели да заузимају израелска утврђења на Голанској висоравни.
Ускоро се догодило незамисливо – захваљујући противоклопним ракетама „Маљутка“, Арапи су разбили противнапад израелских тенкова, а арапска ПВО, смештена у близини бојишта, парализовала је израелско ваздухопловство. Мит о непобедивости израелске војске био је разбијен.
Окретање ратне среће
Међутим, ратна срећа убрзо се преокренула. Садат је наредио египатским снагама да, након почетних успеха стану, што је Израелу дало прилику да се окрене северном фронту. За 48 сати Израел је мобилисао више од половине својих војних потенцијала и до 14. октобра повратио територију коју је сиријска армија заузела и продро још двадесетак километара у сиријску територију, чиме је Сирија избачена из рата.
На јужном фронту, јединице генерала (и будућег израелског премијера) Ариела Шарона, почеле су напредовање од 15. октобра. Успели су да дођу до Суецког канала, пређу га и формирају мостобран, па да 21. октобра крену у напредовање према Суецу и окруже египатску 3. армију. Тиме је Шароновим јединицама био отворен пут ка Каиру.
Изазивање тешке кризе
Анегдота каже да је Ариел Шарон на вест да су СССР и САД договориле примирје побеснео толико да његови официри нису могли да га смире неколико сати. Ипак, његове јединице могле су да уђу, не само у Суец, већ и у Каиро.
Израелски војсковођа као да није био свестан политичке позадине Јомкипурског рата, који је свет увео у најтежу кризу од Кубанске кризе дванаест година раније. Примирје је договорено када је амерички државни секретар Хенри Кисинџер отпутовао у Москву, међутим, пошто се Шарон није обазирао на договор суперсила, СССР је запретио војном интервенцијом, а САД су своје нуклеарне снаге ставиле у стање приправности.
Ипак, примирје је прихваћено 25. октобра, а у јануару је потписан споразум о израелском повлачењу са Синаја и доласку снага УН на полуострво. Јуна 1974. Израел је потписао споразум и са Сиријом и повукао своје снаге на линију раздвајања из 1967.
Јомкипурски рат увео је Израел у тешку политичку кризу и преиспитивање – највеће жртве су били премијерка Голда Меир и начелник израелског генералштаба, генерал Давид Елезер Дадо. Египат се, пак, Садатовом одлуком, приближио Вашингтону, што је резултовало потписивањем мировног споразума са Израелом у Кемп Дејвиду септембра 1978.
Успостављање дипломатских односа са Израелом и потписивање мировног споразума, начинио је од Каира изопштеника из арапског света – Египат је избачен из Арапске лиге, а седиште ове организације премештено је из Каира у Тунис. Због потписивања споразума, Садат је постао жртва атентата октобра 1981.