Овако некадашњи дипломата и спољнополитички аналитичар Зоран Миливојевић коментарише вест потврђену и Спутњику, да ће представници „петорке“, изасланик Европске уније за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак, као и специјални изасланици САД, Француске и Немачке и Италије до краја месеца доћи у Београд како би присилили Србију да уведе санкције Русији и у потпуности спроведе Охридски споразум.
Зашто се Америци и ЕУ жури
Изасланици пет великих западних сила у Београд стижу у ситуацији узаврелих страсти након догађаја у Бањској, када увођење санкција Србији траже и Европски парламент и Приштина, док портпарол ЕУ Петер Стано инсистира на наставку дијалога.
Са друге стране, према Миливојевићевим речима, изасланици би дошли у Београд у хитњи и ако би инсистирали на безусловном наставку дијалога, то би тражили само од српске стране. Према његовом мишљењу, представници западних сила покушаће да обнове дијалог на тему Охридског споразума по сваку цену.
„Приближавамо се крају године – идућа година је изборна и већ од фебруара месеца тешко да ће бити неких озбиљних активности у политичком смислу. У априлу се распушта Европски парламент и крећу кампање у ЕУ, али и у САД. Тако да је ово цајтнот за колективни Запад, када је реч о решавању косовског питања на линији стратешког интереса Америке и ЕУ. Тако да ће учинити све да покушају да изврше притисак на Србију. Приштину, мислим, неће притискати зато што се она иначе слаже да Охридски споразум буде на дневном реду“, сматра он.
Приоритетни циљ Запада је да примена Охридског споразума отпочне, јер ако отпочне на Западу се сматра да је тај процес неповратан и да је Србија увучена у стратешке циљеве Запада. Зато је у другом плану све, чак и догађаји у Бањској, који се користе као вид притиска на Србију. Али, у стратешком смислу, приоритет је враћање Охридском споразуму.
„Уколико ту нема пробоја, напретка или уколико се ту не оствари резултат, онда ће и ова структура у ЕУ остати без резултата као и претходна. Питање је какав ће бити распоред снага у ЕУ после избора. Исто важи и за Америку и питање је какав ће бити расплет уколико пропадне Охридски споразум“, каже Миливојевић.
Ствари се за Запад компликују и на другим странама – на Блиском истоку и у Украјини ствари не иду Западу на руку. Такође, и у САД и у ЕУ покренути су политички процеси који више не представљају мејнстрим какав је постојао до скоро, а под знаком питања је и европско политичко јединство, додаје он.
„Њима би било страшно важно да направе успех на Косову и Метохији. Прво што би решили једну ствар која им је стратешки интерес. Друго, створили би услове за јачање унутрашње кохезије, враћање кредибилитета и, наравно, европска источна политика добила би нови замах. Када кажем источна политика, мислим на Украјину, Молдавију, Грузију, Јерменију“, каже Миливојевић.
Важан је НАТО, а не ЕУ
Решавањем косовског питања на начин на који то Западу одговара створило би услов да се НАТО у најкраћем року прошири на Западни Балкан, што је најважнија ствар за колективни Запад.
„Питање уласка у ЕУ уопште није на дневном реду. То није тема, без обзира на приче о проширењу. То у реалној политици апсолутно није извесно. Тако да је проширење НАТО кључно јер то је механизам преко кога се контролишу политички системи држава. То се види на примерима Северне Македоније и Црне Горе“, објашњава наш саговорник.
Једини план Запада
Уколико Охридски споразум пропадне, Запад ће тражити нове начине како би се Србија приволела де факто признању косовске независности, каже Миливојевић.
Томе служи и недавни наговештај известиоца Европског парламента за такозвано Косово, Виоле фон Крамон, која је у изјави да је за Србију припремљен пакет мера као одговор на догађаје у Бањској натукнула да се за нерешена питања у дијалогу Косова и Србије разговара о новом предлогу, али није навела детаље.
Према Миливојевићевим речима, какав год нови план да се спрема, шта год да европске дипломате имају у виду, све ће бити усклађено са већинским ставом колективног Запада, а то је - потврда косовске државности.
„Нема другог плана и нема другог стратешког циља Запада када је реч о Косову и Метохији и Западном Балкану. Стратешки циљ је да се простор заокружи новим границама, са Косовом као државом и да се БиХ реши у правцу централизације“, констатује Миливојевић.
Само у таквом приступу Запад види решење питања проширења НАТО-а и супротстављању утицају Русије и Кине на овим просторима, закључује он.