Комунално предузеће које одржава гробље у задарској општини Врси затражило је од удовице да кроз две недеље уклони ћирилични натпис на надгробној плочи њеног покојног мужа, што је породица одбила. Хрватски професор и политички аналитичар Жарко Пуховски описује целу ситуацију као још једну прилику да неко од политичких функционера, у овом случају директор фирме „Врси Инфраструктура“ Зденко Којић, придобије јефтине политичке поене.
Којић се позива на Закон о употреби језика и писма националних мањина, тврдећи да су ћирилична слова на гробу „провокација“.
Службено писмо у Републици Хрватској је латиница, а неко друго писмо јавно може да користи само мањина која чини 30 одсто становништва, што овде није случај, изјавио је Којић, додавши да је читав случај за њега „непоштовање Републике Хрватске“.
Пуховски одбацује овакве тврдње као бесмислене, подсећајући да је загребачко главно гробље пуно гробова исписаних на ћирилици, хебрејском, немачком, мађарском језику. Он хрватско протеривање ћирилице повезује са релативно недавним пријемом Хрватске у Европску унију.
То је наставак једног таласа хистерије због ћирилице који је започео пре сада већ десетак година, интересантно, тачно након уласка Хрватске у Европску унију. Тад су људи на политичкој десници схватили да не постоји више „велики брат“ који контролише ситуацију. То је у Вуковару имало низ последица и привремено је смирено, али није решено као проблем. Неко се очигледно у задарском залеђу присетио да би на овај начин могао да добије понеки политички поен, говори Пуховски за Спутњик.
(Не)размишљања омладине
Спутњиков саговорник из Хрватске не верује да оваква дела мењају стање у друштву, већ искључиво на политичкој лествици. Он наводи да је, супротно устаљеном мишљењу, већи део младих људи данас потпуно неутралан и незаинтересован за овакве сукобе, додајући да увек постоји и мања, радикалнија групација која поменуте сукобе наставља да продубљује.
Нас у овом тренутку „спасава“ политички идиотизам, односно то што велики број младих људи уопште нема елементарног политичког појма шта се то десило и шта се дешава са Хрватском, бившом Југославијом, па и са светом.
Професор Пуховски сматра да је политичко активирање људи који не би били радикални у националистичком смислу поступно долази до изражаја, али да читав процес полако тече. По његовом мишљењу, кључ дерадикализовања омладине крије се у кући. То би значило да се инциденти попут овог не могу решавати ни у школи ни путем јавних медија, иако они могу да помогну, већ променом унутар породице и „слабљењем патријархалне структуре“.
Мени се чини да се прецењује улога школе. Југословенска школа нас је учила томе да су партизани увек у праву, да се све догађало кроз тол'ко и тол'ко офанзива, да су други били окупатори и домаћи издајници, а Југославија се свеједно распала. То се управо догодило из разлога што је већински број људи више веровао лажима које су слушали код куће, него лажима које су се причале у школи. У школи су лагали из идеолошких разлога, код куће су лагали из фамилијарних разлога, пошто су једни били на једној страни уместо на другој па се та страна протежирала.
Хрвати као антисрби
Професор историје на београдском универзитету, Чедомир Антић, напад на надгробне споменике у задарском залеђу не сматра последицом историјског наслеђа, већ изражене и свеприсутне пропаганде која се из државног врха прелива на све структуре.
То свакако није последица неког лошег историјског искуства, већ снажне и опште државне и верске пропаганде и у извесној мери парадоксу, будући да смо прошле године имали прилику да чујемо тврдњу хрватског академика да је ћирилица хрватско писмо, али овакво деловање показује колика је то заправо лаж, говори Антић за Спутњик.
Он сматра да овај бизарни инцидент говори о томе колико је идентитет хрватског народа везан за српски идентитет и колико је тешко одредити шта је то Хрват, ако се претходно не истакне да то није Србин. Антић на спорни догађај гледа као на специфичан проблем који нигде другде на Балкану не постоји и који се сада приказао на микро нивоу, у малој средини, где осим на почетку рата 1991. године није било претерано лоших искустава у односу Срба и Хрвата.
Протест против ћирилице у Хрватској
© AP Photo / Darko Vojinovic
Реч је очигледно о једном народу који је у 19. веку био на ивици нестанка и који је на илиризму, југословенству, али и на интересима империја, снажном антисрбизму и антирусизму, формиран тако да идентитетски може да опстане само истичући и подвлачећи разлику са Србима.
Тврдњу да ће Срби „остварити право“ на исписивање надгробних плоча на свом језику и писму уколико испуне квоту од 30 одсто удела становништва на одређеном месту, Антић описује као сулуду, истичући да тиме хрватске власти крше грађанска и људска права својих грађана српске националности. Помирења између Срба и Хрвата, каже, неће никада бити, докле год буде постојала хрватска нација у оном облику у којем је формирана у 19. и 20. веку.