КУЛТУРА

Уручена награда Радован Бели Марковић, прочитано писмо награђеног Емира Кустурице /фото/

Књижевна награда Радован Бели Марковић, коју је установила Библиотека у Лајковцу у знак сећања на великог лајковачког литерату и једног од најзначајнијих савремених српских писаца, ове године припала је Емиру Кустурици за књигу прозе "Видиш ли да не видим".
Sputnik
Свечана додела награде организована је на дан Марковићевог рођења у манастиру Светог Георгија у Ћелијама.
У име лауреата, који у Русији снима филм, признање је примио његов пријатељ, академик Матија Бећковић који је присутнима прочитао писмо Емира Кустурице у којем је славни редитељ, захваљујући се на награди, подсетио да она носи име -најнеобичнијег српског писца наше савремености.
„Одлучио сам да упутим једно писмо преплићући сопствене светове с пространствима уметничких светова овог писца, не устручавајући се да из њих позајмљујем, зато што их волим, зато што сам тако Радовану ближи и зато што ћемо се тако сви овде, као и у другим својим појавима, добро разумети“, казао је Кустурица, а потом се обратио лајковачком писцу:
Додела књижевне награде Радован Бели Марковић
„Плави сателит који сам још као младић у небесна пространства хитнуо, а који ми се јавља у свим невољама и вољама, залебдео је и изнад шина лајковачке пруге, узвинуте у небо, Путникове циглане и помесне црквице, и свих зиданица које си саградио, нарочито понад судбина твојих јунака који често ван сопствених духовних скривница и нису били своји, као што се ни ми немамо и „нисмо при себи“ тамо где „живот се вуче, полако, као између ровова“. Ипак, загледаног у твоје листине „спрам срозане свеће“, мислим да ме је осветлила звезда за којом је трагао Михајло бунарџија, да сам омирисао багрење које се њихало понад главе инжинира Девечерског, а да су се пред ногама мојим уклањале пољане док сам за собом ходио, или према себи, док се у унутрашњости мојој одвртао и „неки сањалачки гвинт“. Оно што сигурно знам, драги Радоване, јесте да ћемо се заувек имати „у краљевском језику српском“, у којем ћемо ходити пажљиво, а опет, одважно, знајући куда смо намерили, као анђели наши по жици – изнад Дрине или Колубаре, свеједно. У томе је ствар. Стога, дубок наклон теби – за кога се сигурно чуло и пре но што си био“, написао је Кустурица и завршио писмо адресирајући га на „Радован Бели Марковић, Задња пошта Небо.“
Коментар