Попут гвоздене лоптице заробљене у флиперу делује ова Пиксијева Србија. Одбија се од шта стигне, без задршке!
Није добро!
Чини се да је (о)лако потрошена фудбалска срећа када су нам се Богови осмехнули у Лисабону, јер после тога екипа ни на ком пољу није одмакла, напредовала.
Лако смо пали на великој позорници у Катару. Отишли смо са високим циљевима, надали се минимум нокаут фази, било је и оних који су се усудили да кроз медије пласирају причу да Пиксијева Србија има знање и квалитет да игра можда и четврт, па и полуфинале Светског првенства, али ништа од тога.
Догодила се поново Швајцарска, догодио се Камерун, и јелте Бразил...
Бод. Премало! Онда се екипа брже боље вратила кући и стављен је нови циљ! Циљ свих циљева у виду одласка на Европско првенство, где нас није било од чувене 2000 године и турнира у Белгији и Холандији.
У групи са Црном Гором, Литванијом, Бугарском и Мађарском, било би чудо не завршити у најбоље две селекције и не отићи „првим авионом“ у Немачку 2024. године.
Али, ми Срби обожавамо да закомпликујемо релативно лаке ствари и да на тежи начин реализујемо циљеве.
Два пораза од Мађарске идентичним резултатом (2:1), те касни реми у Разграду (1:1) голом Дарка Лазовића, где је Србија претходно показала све бољке, натерали су нас да схватимо и прихватимо да нисмо никаква фудбалска велесила!?
Да, имамо добре играче, али не, они не играју више у врхунским клубовима. Александар Митровић и Сергеј Милинковић-Савић Европу су заменили Саудијском Арабијом где се окупља тренутно најбоље што фудбал има. Душан Тадић је у позним играчким годинама, његов имењак Влаховић је чешће повређен него што је на терену у годинама када би требало да игра сваку утакмицу, Лука Јовић и даље лута по клубовима... На срећу фудбалским.
Два пораза од Мађарске потврда су да су Мађари са Италијаном Марко Росијем као селектором, озбиљна репрезентација, озбиљан колектив, такмичарски нашпанован и зато пролазе тако добро у квалификацијама у последње време.
А где је Србија, где смо сада ми? Ми смо на почетку, исто када је Пикси стигао пре две и по године и помпезно најавио, касније и испунио да ћемо отићи на Мундијал.
Најавио је и сада Мистер да ће одвести Србију на Евро, где није била од 2000. године. Али, да ли би смело да буде другачије?
Да ли би пре нас тамо требало да оде Црна Гора, Литванија и Бугарска? Тешко! Опет, ништа још није готово. Распродато је више од пола Маракане, стижу у уторак (20.45) Црногорци које смо „тукли“ усред Подгорице с два гола Влаховића.
Чуд(н)о би било да у претпоследњем колу на нашем терену не оправдамо улогу апсолутног фаворита. Али, фудбал је непредвидив, лопта је округла и свашта може да се догоди.
Свашта је могло да се догоди и у Будимпешти, када су фудбалски Богови за разлику од меча у Лисабону, овога пута Пиксију и његовим ученицима окренули леђа.
Сурово је било!
Два поништена гола за мање од два минута, две стативе у две секунде и гомила пропуштених шанси и резултат је био да се селектор бар двапут, онако искрено, прекрстио.
Јер, лопта је округла, а фудбал неретко суров и непредвидив.
Остаје нам само да се надамо да ће се селектор Драган Стојковић Пикси вратити својим првобитним тренерским постулатима, са три позади, лепршаво и на гол више! Било је тако у Јапану, касније у Кини, пренело се и на Србију.
Тражио је на сав глас и добио ратнике у Мађарској, али у Београду нам требају и ратници и „уметници“ који ће изаћи на крај са Црногорцима, јер и они такође против Србије виде и јуре шансу да остану у игри за пласман на Европско првенство.
Шта год да буде, како год да се заврши, јасно је да екипа није одмакла од када је стигао Пикси, да није направљен апсолутно никакав искорак ни на ком колосек. Играње на Европском првенству, где нам је место, захтева виши ниво уколико не желимо да буде само пуки учесници, као што је то био случај у Катару...