Значи, ускоро ћемо имати нови цивилизацијски стандард модерне Европе, да се награђује укидање традиционалних цркава и брутално гажење верских права како би се напредовало у интеграцијама ка друштву одабраних коме би требало сви да тежимо.
То ћемо морати да испунимо.
Морамо да аплаудирамо кад нас убијају
Политички Запад који би да успостави вечне планетарне критеријуме не осуђује израелско разарање болница, стамбених зграда, па и најстаријих џамија и цркава на свету у коме је погинуло више стотина цивила, очева, жена и деце у свељудској катаклизми Појаса Газе.
Значи, ускоро ће бити услов који нам се намеће да бисмо припадали „бољој страни света“, да аплаудирамо ако нам некада, као 1999. године, моћни и осиони евроатлански господари крену да пројектилима уништавају земљу, да нам убијају девојчице на ноши, руше гинеколошке клинике, пале цркве и разарају мостове.
То ће бити услов.
По Америци и Западној Европи једино је крив Београд, и једино треба казнити Србију, када Росу специјалци који немају ниједно међународно право да оргијају по Северу Косова и Метохије, у искусном терористичким маниру ликвидирају тројицу Срба.
Значи, ускоро ће бити услов великих вођа да Срби не да не смеју да се бране у својој држави, већ да морају предано да помажу када их хапсе, пребијају, туку, малтретирају, када им депортују свештенике попут игумана Фотија, када им отимају манастирску порту, оверавају децу уочи Божића, забрањују испоруку лекова и брашна.
То неће моћи да избегну.
Подршка за Хирошиму
Моћни НАТО господари не дају да ико на свету помисли да би могао да некако дође мир на Блиски исток сада, тако да се са „праведном“ бруталношћу одбацују иницијативе Русије и Бразила да УН уопште предлаже уравнотежене глобалне одлуке у вези са апокалипсом која се надвила изнад Израела и Палестине.
Зато, ако желимо да будемо на „правом путу“ морамо безусловно, политички финансијски и организационо да помогнемо да се Газа претвори у нову Хирошиму, на шта је упозорио чувени амерички новинар и добитник Пулицерове награде Симур Херш.
То је императив.
По Западном систему вредности за ново доба, нико не сме ни да разговара са политичким лидерима Русије и Кине, нико не сме са њима ни у мимоходу да се сретне, ни да се случајно очеше, ни да прозбори пар куртоазних реченица, а камоли да се билатерално среће и да учествује у њиховим скуповима.
Зато, ако хоћемо да будемо на путу евроатланског раја, морамо да отворено признамо да српски државници, привредници и научници, нису ни били протекле седмице на Форуму „Појас и пут“ у Пекингу, да председник Александар Вучић уживо није ни видео тамо Владимира Путина, а да се тачно не сећамо ни ко су Си Ђинпинг и Виктор Орбан.
На то морамо да пристанемо.
А шта каже историја...
Јасно је, Запад који доноси вечни живот у неизмерној срећи неће више Србији дозволити да брани елементарне принципе међународног права, мирољубиве светске политике, принципе мултиратералне будућности и суштинске етике.
Србији се више неће дозволити да сарађује са свима, да тако само гледа своја посла, брине на свој народ и брани своју државу универзалним и општеприхваћеним принципима. Значи, Србији се више неће дозволити да буде – Србија.
То је, истовремено, и кључна грешка модерних тлачитеља који су ушли у завршну фазу. То је симболични крај западних притисака на Србе и коначни пораз те лудачке политике.
Том кобном грешком, увек се завршавала једна епоха у свету.
Тако бар каже историја.