Камене кугле са Костарике
Камене кугле са Костарике, чија се величина креће од неколико центиметара до два метра у пречнику, познате су читавом свету и дуго времена су предмет разних псеудотеорија. Оне су су раштркане широм делте Дикиса у јужној Костарики, потичу из 600. године и израђене су од стене која потиче од растопљене магме. Неки верују да су коришћене у астрономске сврхе, а други да су служиле да укажу на значајна места.
Након доласка Шпанаца, камене кугле престају да се производе и користе. Истина је да нико не зна њихову намену, а можда је неће никада открити, пише портал Све о археологији.
Торински покров
Торински покров је велики комад ланеног платна на коме се, можда, уочава лик Исуса Христа. Верује се да је коришћен за умотавање тела Исуса Христа. На тканини се уочава бледа слика, за коју поједини верују да је лице самог Исуса из Назарета, заједно са трновом круном и мрљама за које људи верују да су крв.
Чувени Торински покров чува се од 1578. године у краљевској капели катедрале Сан Ђовани Батиста у Торину у Италији.
Као и код других наводних реликвија Исуса Христа, аутентичност покрова је била оспоравана. Ипак, папе су годинама веровале у њену аутентичност. Покров се данас ретко излаже, али је подвргнут научном испитивању у намери да се прецизно утврди када је израђен.
Пре 50 година урађене су Ц14 анализе од стране три тима научника. Свако од њих је радио посебно.
„Резултати радиокарбонског мерења у Аризони, Оксфорду и Цириху дају калибрисани распон календарске старости са најмање 95 процената поузданости за платно Торинског покрова, које се датира у распону од 1260.-1390. године нове ере“, закључили су у раду објављеном у часопису Нејчр. У то време се он и помиње у историјским записима, односно 1354. године.
Адолф Хитлер је био опчињен овим покровом и намеравао је да га украде за ритуале црне магије.
Анализа ДНК из 2015. године је показала порекло биљака које су коришћене у изради покрова, а резултати су показали да је Торински покров израђен у Индији и да је прешао дуг пут до Торина.
Крв на покрову је била људска, тип АБ.
Римски додекаедар
Пронађено је више од 120 додекаедара широм Римског царства. Први је пронађен крајем 18. века и од тада су права енигма. Сматра се да су настали у 2. или 3. веку. Углавном су око 3-10 цм пречнику, а некада се и разликују по облику. Бројне теорије постоје око њихове намене, а једна је да су служили као мерни инструмент. Већина их је пронађена у гробовима, па је могуће да су имали неку религијску функцију.
Оно што се може претпоставити јесте да су били цењени, будући да их је јако мало пронађено широм Европе.
О римским додеакаедрима не постоји ниједан једини запис. Такође, с обзиром да се јављају у областима где су били Келти, истраживачи верују да су можда додекаедри њихов изум, па се често називају гало-римским додекаедрима.
Наноструктуре из Русије
Пре 30 година, пронађени су артефакти у облику навоја близу Уралских планина. Након детаљног прегледа, утврђено је да су направљени од бакра. Истраживачи су мислили да су они остаци пробних ракета на оближњој свемирској станици, али је Московски институт рекао да су превише стари да би били крхотине са ракете. Откривени су током геолошких истраживања, приликом вађења злата у планинама Урала и наводно је њихова старост процењена на 300.000 година.
Састоје се од завоја, спирала, осовине и друге неидентификоване компоненте. Према анализи Руске академије наука у Сиктивкару, највећи пронађени комади су углавном од бакра, док су најмањи од волфрама и молибдена. Највећи су око 3 цм, а најмањи су 2,5 микрона. Њих је направила људска рука, они су нечији производ, а не природна творевина. Подсећају на исте минијатурне компоненте савремене нанотехологије.
Наравно, уз све ово можемо додати и Наска линије, Антикитера механизам, Небески диск из Небре, Гробницу првог цара Ћина, Багдадске батерије, Пирамиде у Египту, а можда ће будуће анализе дати више одговора.